Уводна реч

Кад год чујем да неко каже да воли да пише или да има потребу да пише, поверујем свим срцем, јер знам да је то истина. Ту нема варања. Писање је потреба, то је више од жеље, то је силина као када лава прокључа и крене из вулкана, као бујица реке која плави изненада и на неверицу свих. Пишем одувек. Објављујем ретко. Раније сам сматрала да то није потребно, да оно што пишем треба да читају само одабрани, да је то нешто интимно, да немам времена за то, док нисам схватила да је коначно дошло право време. Док нисам схватила да је моја сврха, између осталих, и да пишем, јер управо кроз писање доживљавам своје онтолошко остварење. Откако сам променила начин живота: постала мајка, променила посао и земљу у којој сам живела, моје писаније жели да изађе из уских му оквира. Не потискујем га више, напротив, пуштам га с радошћу и усхићењем да оде и пред очи других.
Најпре сам објављивала на Фејсбуку, јер су ми ти оквири били мањи, а онда схватила да је време да поставим ауторски блог. Но, и ту сам се колебала више од годину дана, преиспитивала, премишљала, и коначно стиснух петљу и отпустих своју писану чељад у нови живот. Многи су ме охрабривали да наставим, што ми је јако значило, неки су прећуткивали написано, али прочитано, што ми је такође било на корист, али моје биће зна да је ово један од начина да се искаже. Ма како било, знам да ће увек бити оних због којих вреди и писати и објављивати.
Моје теме су разноврсне, јер ме не испиришу само деца или само пријатељи. Пишем и о једној Кући која је саставни део мог бића, о земљи у којој живим, о послу који радим, о свакодневном животу који је, дакако, вечита инспирација. Искрено се надам да ћете уживати читајући, да ћете ме подржати као једна насмејана Каја или један млађани Бранко или добрано протрести неким коментаром као драга Драгица. Или ћете једноставно, из неког само вама знаног разлога, променити „канал“.
Захвална сам на свему поменутом, а пре свега Богу драгом на дару и прилици да објављујем оно шта напишем.