Август у Хоргошу, за разлику од јула, познат ми је од лане. Сви његови мириси, укуси, мисли и осећања, пад његових сенки на зидове у Кући и правац ветрова надворишту и наулици. Још као дете упијала сам мирис винограда у августу лежећи у љуљашци, коју су Мајка и баба Вида направиле уз помођ дебелог штрика и жутог ћебета, разапевши их између два стабла плаве шљиве, да дете дрема док моба ради. Кад сам мало порасла, трчала сам босонога по винограду и јела улепљеним рукама неопрано грожђе, шљиве и брескве, слушала из кревета звукове прохладних ноћи и весели жамор гостију надворишту до касно у ноћ, удисала мирисе пуне гајбица и корпи тек убраног воћа распоређених у дугачком ходнику, гледала у испражњено ластино гнездо у штали, све радујући се што су отишле тамо где ће им бити топло. Тако су ми каз’ли за ласте…
Август у Хоргошу сам провела и оне ’87. када смо бабу видели последњи пут, када је Кућа била кришом продата и када сам пожелела да је једаред купим назад и обрадујем Тату. Годинама сам сањала управо тај август, а много година касније, када се моја жеља испунила и Кућа била поново „моја“, сама проведох у Њој једну бесану августовску ноћ након великог Повратка себи. Од тада, сваког августа сам овде око Преображења. Добро се упознах са нарави овог месеца, која се огледа највише у свакодневном животу надворишту. Непогрешиво знам где је лепа хладовина за јутарњу кафу, до када се може седети напољу пре подне, како мирише Кућа кад је највећа јара, а ми заклоњени шалукатрама од исте уживамо у поподневном одмору, свако на свој начин; знам у које доба дана пада сенка на цело двориште, до када се може седети увече на трему босих ногу и голих рамена. Знам и да ће онај зрикавац испод прозора спаваће собе отићи непогрешиво пред крај месеца.
Овај август нам је започео Петровим доласком на викенд, Катиним одласком, баба Рајкиним доласком и останком до краја нашег боравка.
Често смо одлазили на Тису на пикник или на базен са термалном водом. Некада сам свакодневно ишла са овдашњом децом у каштел на хоргошки базен, поред чувеног Карасевог дворца. Сада је од каштела и поменутог дворца остало само сећање на једну лепу причу (http://www.gradsubotica.co.rs/jedno-zaboravljeno-izletiste-na-domak-subotice-i-ludi-zamak/).
Прочитах коначно Великићевог Иследника, који ме је стрпљиво чекао више од три године. Некако ми није полазило за руком да га прочитам раније, иако волим како овај Писац слаже речи. Сећам се дана када сам поменути наслов угледала у излогу једне књижаре у Кнез Михаиловој шетајући своје двомесечне бебе у дуплим колицима, са којима није било никаквих шанси да уђем у неку радњу, већ сам била задовољна и самом чињеницом да смо на ваздуху, да одемо до Калемегдана и да успут могу да ждракнем у понеки излог са књигама и ципелама. 
Иследник ме је тихо дозивао из излога и шапнуо време и место првог рандевуа. Обрадовала сам се угледавши нови наслов драгог Писца, јер сам са Великићем раније сарађивала, а једно чаробно вече када је гостовао у Гетеовом друштву ми је остало у сећању занавек. Неколико дана касније, у Васиној улици, стојим испред пекаре, чекам Мајку да обави куповину, кад, ето Великића. Срдачно смо се поздравили и питали за здравље. „Ја, добро, ево овако већ два месеца“, одговорим и покажем колица. „Ох, како је то лепо! Како се зову?“… Волим да тумачим симболе по сопственом нахођењу, а овај сусрет ми је био један од значајних у постпорођајном магновењу. Док сам читала Иследника, сетих се и Виа Пуле, која ме је намучила онолико, јер сам је на постдипломским у Ерфурту узела за тему једног семинарског рада, као и свих других наслова које прочитах од великог Великића и дефинитивно спознах, да је Иследних најбољи роман који скоро прочитах. Садржајан, слојевит, лавиринтан, потпуно великићки а опет, некако, другачији…сјајан!
Август је одлично време да се почне са неким природним ојачивачем имунитета, типа: мед-лимун-ђумбир, поред свега оног локалног у чему уживамо од почетка јула: тетка Вериној пилетини, производима месара Берењија, јајима од кока Миладинов, које и сами хранимо свакодневно остацима воћа и поврћа, као и кефиру са козјим млеком, воденом кефиру… Влажна малтешка зима долази а деца се разбољевају очас посла. Верујем да ћемо овај пут бити јачи и отпорнији.
Имали смо пуно гостију. Бојана К. је отворила сезону у августу, о чему је и сама писала (http://korzoportal.civcic.com/foto-esej-kanjiza-i-jelena/). Била нам је моја другарица из основне школе, Сандра, која живи у Канади. Нисмо се виделе барем 10 година. Сусрет је био више него емотиван и слојевит, мислила сам да ћу га оплакати на почетку, а испало је да сам се два дана састављала након поновног растанка…
Дошла нам је драга Анкица из Нова Сада, не видех је од 20…, са пуним рукама дарова и једним јерменским вином „за маму“, које смо дегустирале на трему уз разне приче и смех до суза, а све зачиниле сећањима на стара вримена.
Били су нам ТеКтка и теча из Америке, моја сестра од ујака, коју нисмо видели, не смем ни да помињем колико, а чији долазак је Мајку посебно испунио, јер је ова њена Ката. Као и свака ТеКтка, и ова зна коју боју девојчице посебно воле…
Преображење у Хоргошу је одувек посебан догађај за оно мало српског живља. Сеоска је слава, дан када долазе гости са разних страна и када све куће миришу на колаче и грожђе. Сећам се играња у порти цркве, док се Мама и Тата друже са осталима, сећам се шарених бомбона и лицидерских срдаца на тезгама, шећерне вуне, коју никако нисам волела, и оних ушећерених црвених јабука (тетка Мара каже да су то увек биле јабуке сорте „Циганчице“), које су лепе само на око, а које не мош’ прегристи ни за живу главу… Овогодишња прослава Преображења Господњег је била скромна у сваком смислу, али неописиво лепа, као у старом филму.
Дан је био сунчан, црква свечано украшена цвећем и грожђем, трава је мирисала на лето на измаку а ми се сликале у порти испод деда Богољубове липе, коју је он засадио када се градила црква. Исти онај Богољуб Рус, који је подигао и нашу Кућу, рођени брат моје прабабе по оцу Христине Рус, удате Јабланов. Моје девојке су биле веселе и на Литургији и на поподневном догађају „резању славског колача“, и као лептирице трчале од тезге до тезге наулици и бирале шта да купимо. На једној фотографији, коју смо послали тати, Кира пружа руке према тезги пуној слаткиша и са осмехом и искрама у очима даје предлог: „Хајде да купимо све!“ Кхм, кхм, кхм… одакле ли јој таква идеја?!
У августу се још увек може равно из кревета на „кибиц фенстер“ да се мало продивани са бабама на шору
и да се мала надворишту у било које доба поподнева.
Био је и по који кишни дан, али смо га окитиле шареним чизмицама и необичним шеширима.
Пошто нисмо ту кад је време сетве, немамо много тога у башти ни кад дође тренутак за жетву, али нам Небо подари плодове којима није потребно много неге, који живе и од нашег радовања и љубави.
За све остало ту су комшијске баште и Комшије широких руку које нас снабдевају шаргарепом, кромпиром, луком, купинама, цвећем…
Ни у августу се није пропуштало тиховање на трему, ретке вечери са гостима уз вино са песка и свеће, шетња селом под звезданим небом у ситне сате.
Од радова надворишту било је сређивање дрва за бајковиту хоргошку зиму.
Сваког 30. августа сетим се Саве Шумановића и његове љубави према родном Шиду коју је уткао у своје слике…
Неки су добили и разгледницу и рекли да би ишли кући. „Кући?“ питала сам изненађено. „Кући, на Мајту, код тате и Џејмија и Јуизе, и бата Дјоје и Које…“, рекоше девојке… Да, кућа је увек тамо где су они које волеш и који ти се радују, а ми их имамо на више страна, благо нама!
