Miris knjiga volim oduvek. Podseća me na najranije detinjstvo, zapravo, dokle seže moje sećanje. Sećam se mirisa knjiga iz male tatine biblioteke, smeštene u otvorenom delu socrealističkog regala u stanu u Majdanpeku, ne većeg od jednog kvadratnog metra, koju je doneo iz svog momačkog života. Pored, u ono vreme, neizbežne sestre Bronte (boja koja je preovlađivala na omotu bila je tamno zelena, kao najgušća šuma) ta biblioteka je obuhvatala i nekoliko „Titovih knjiga“ (tako su ih zvali, nikada nisam shvatila da li ih je on napisao ili su bile o njemu), kompletnog Andrića, poveći broj dela Karla Maja (žućkasto-bežikastih)… Tačno pamtim razne boje omota, jer su skoro sve knjige imale preko tvrdih korica omote od sjajnog papira u boji, koje bih često razgledala igrajući se u dnevno-spavaćoj sobi. Tu je bila i jedna stara čitanka u tvrdom, oštećenom povezu, koju sam otkrila u gimnazijskim danima, kada sam se susrela sa pesmama Đure Jakšića, Laze Kostića, Jove Zmaja. Naša mala biblioteka seljakala se revnosno sa nama: Horgoš, Novi Kneževac, Paraćin, a neki njeni delovi i za Beograd. Vremenom je dopunjavana, ali i pražnjena.
Knjige Karla Maja mi je tata veoma često čitao klečeći pored pomenutog regala, tako da mi je Vinetu bio prvi junak u životu. Kasnije sam ih sve i sama pročitala i uživala kao da ih doživljavam prvi put. Bila sam očarana divnim i mudrim Indijancima, njihovim životom i autentičnošću. Kad sam dobila brata, imala sam punih 5 godina, bilo mi je najprirodnije da se zove Vinetu. Nije uspelo. Nekako su me ubedili da „teta u bolnici neće to ime da upiše“. (Dobio je zato ime Zdravko Čolić, ali o tom „junaku“ drugom prilikom.) Volela sam, mada to i sad radim, da otvorim knjigu i gurnem nos između korica i udišem staru hartiju i daleke svetove, da čujem pritom bat indijanskih konja i osetim hladnoću Prerije u zoru. Dugo godina su me pratili ti mirisi i one zamagljene slike…
U osnovnoj školi u Paraćinu biblioteka je bila smeštena u ovalnoj prostoriji sa mnogo prozora. Sećam se da sam prvu zbirku pesama, „Žubor voda žuborila“, pozajmila iz te biblioteke i u dahu je pročitala sedeći u bašti. Volela sam da odlazim i biram knjige, ali se nisam usuđivala da, kao u filmovima, sednem i tamo nešto pročitam. Tome su poslužili letnji raspusti, kada školska biblioteka nije radila, pa sam odlazila u gradsku. Gradska paraćinska biblioteka, dr Vićentije Rakić, bila je i ostala moje omiljeno mesto u tom gradu. (Znam da to delim sa Acom D. i Biljanom K., ali verujem i sa mnogima koji su ikada živeli ili i dalje žive tamo). Uživala sam da dugo tražim knjigu koju ću čitati u senci dunje u bašti. Obično bih samo otvorila donji deo ormana, kao kakvu škrinju sa najlepšim blagom, i kao u igri na sreću nasumice izvukla jednu knjigu, dok bih sa polica, gde su one bile izložene kao na izložbi, birala dugo naslov koji će me kasnije očarati. Ta igra me je dovela do njige koju sam čitala više puta zaredom jednog mladog leta i koja je nadahnula moju dečiju dušu da piše: „Tajna žutog balona“. Pade mi na pamet dok ovo pišem, posle više decenija. Mogla bih da je potražim i sačuvam za moje devojke…
Paraćinska biblioteka, odeljenje za odrasle, bila je moje jedino utočište u gimnazijskim danima. Ljubav prema Heseu, Kafki, Manu i ostalim nemačkim piscima, ali i prema Kunderi, Česlavu Milošu, ruskoj i francuskoj poeziji, srpskim pesnicima romantičarima, rodila se upravo tu. Mogla sam posle škole da sedim satima i čitam, mogla sam da dolazim u sumrak i čitajući maštam, da zaneseno posmatram novembarsku kišu u rano popodne ili sneg kroz starinske prozore sa više okana. Kad je bilo lepo vreme dolazila bih po knjigu subotom pre podne i čitala na nekoj od klupa pored reke Crnice, ili odmah tu, u parku, pored lepe, i u ono vreme, pomalo zapostavljene, bele vile. Moj unutrašnji svet upotpunjavao se upravo u toj staroj zgradi sa romantičnim dvorištem, zvanim „Atrijum“. U istom dvorištu sam na Acinoj promociji govorila Preverovog „Adrijena“, prvi i poslednji put, jer me je jedan stih zaboleo doživotno… U toj biblioteci sam pisala pesme i priče, neretko pisma Prvoj Drugarici i svoj dnevnik, i zamišljala sebe kao junakinju nekog romantičnog vremena koja živi daleko od savremenog sveta, na starom salašu obraslom ružama puzavicama, pored jezera, u širokoj ravnici. Sestre Bronte, Gete, Jova Zmaj i savrmenici, ali i još poneko sa onih polica diktirali su detalje i oblike tog sna.
Na osnovnim studijama u Beogradu posećivala sam razne biblioteke, ali se ni u jednoj nisam dugo zadržavala, mada sam volela da učim u čitaonici Biblioteke grada Beograda, jer sam pauze mogla da pravim šetajući po Kalemegdanu. Na postdiplomskim studijama u Erfurtu prelepa moderna Univerzitetska biblioteka, sva u staklu, bila je moja druga kuća. Odlazila bih tamo svakodnevno, osim nedelje, imala svoj ormarić u kojem sam držala pozajmljene knjige, i ostajala do zatvaranja. Usamljenost i nostalgiju sam gušila radom, a kada bi isti bili nepodnošljivi i ničim neutišani, duge šetnje su bivale od pomoći. Veliki broj knjiga me je na početku obeshrabrivao a onda sam uvežbala da odolim tom iskušenju i počela da uživam u izobilju korisnih i nadasve zanimljivih naslova. U prizemlju je bila kafeterija gde bih pravila pauze đuteći i pokušavajući da ne mislim ni na šta. Subotom sam se u toj istoj kafeteriji sastajala sa jednim kolegom, koji se bavio Srbijom i pisao disertaciju na meni blisku temu, i u veoma otvorenom razgovoru pokušavala da mu, ali i sebi, pomognem da shvati neke „naše krive Drine“, dok bi se njegov trogodišnji sin Luka igrao pored nas. Jedne subote me je mali Luka sav ozbiljan pitao: „Jelena, da li ti to živiš u biblioteci?“
Jedna od mojih životnih želja bila je da imam u radnoj sobi biblioteku sa otvorenim policama i sa svim svojim knjigama, a do tada ih se nakupio poveći broj i uglavnom su bivale na više adresa. To mi se i ostvarilo, ali se ispostavilo da otvorene police i nisu baš najbolje rešenje (prašina i posao oko iste), i da ta moja radost neće potrajati, jer smo odlučili da se selimo na Maltu, a knjige spakovali u kutije da čekaju drugu željenu biblioteku, u Horgošu. Već je vidim: bela, od poda do plafona, preko celog zida dnevne sobe, sa staklenim vratima, poput onih starinskih iz gospodskih kuća 19. veka, gde svaka pukotina priča svoju priču… Znam da će i taj dan doći i radujem mu se do Neba…
Bez knjige ne mogu da zamislim život, a ljubav prema njoj sam želela da prenesem svojoj deci. Od najranijih dana me gledaju kako sedim i čitam, kako im čitam na glas, kako donosim nove knjige u kuću, kako ih zajedno kupujemo na raznim bazarima, pakujemo na poklon drugima, i uživamo u zajedničkom odlasku lokalnoj biblioteci. Gledale su i baba Rajku kako sedi sa njima na podu i svakodnevno čita. Često umeju i same da izvade neku knjigu sa police i kao velike sednu da čitaju jedna drugoj ili svaka za sebe. Pred spavanje uglavnom čitaju same. Svaku novu knjigu im prvo pročitamo nas dvoje jedared, a posle kažu: „Daj meni, sad znam!“ Uživam da ih slušam, jer uvek nešto novo dodaju. Vaska prednjači u takvom „čitanju“, a ume i da nas presliša.
Gradska bilbioteka u Marsaskali smeštena je u dvorištu osnovne škole, u senci ogromnog fikusa Benjamina. Četvrtkom radi i u rano popodne, kada deca izlaze iz škole, ali uglavnom pre podne. Svake srede, pre spavanja, nas tri se dogovorimo koju knjigu vraćamo sutra a koju zadržavamo još jednu sedmicu. Radost njih dve kad izađu iz škole, brzo se oslobode ranca i otrče u „lajbji“ me uvek gane do suza. Odmah vidim sebe i tatu ispred furniranog regala, i Vinetua na konju u vetrovitoj preriji… Devojke se u biblioteci odmah razlete da na policama traže nešto zanimljivo. „Ovu ćemo sutja“, kaže Vasilisa držeći knjigu u jednoj ruci, dok drugom i kolenom pridržava nekoliko naslova koje je već izabrala da ponese odmah. Kira obično dugo razgleda i teško se odluči.
No, kad se odluči, skakuće i ciči od radosti: „Ovu sam baš htejaaaa!“ Pošto možemo da ponesemo tri knjige, imamo dogovor da svaka od nas može da izabere po jednu. Kad se usaglasimo koje su to tri radosti koje nosimo kući, uputim ih da same odu do bibliotekarke, vrate pročitane i uzmu nove knjige. Jako su srećne kad to obave. Da ne pominjem koliko je meni srce zbog celokupnog događaja. Kad im se, malo kasnije, pridruži starija drugarica Luiza, sednu sve tri u ćošak da im „Juiza“ čita ili sa Džejmijem bistre geografsku kartu. Bože blagi, ako se jednog četvrtka ne istopim i ne razmažem po onim pločicama, ništa nisam uradila, a ako ne istrajem u nameri da pišem sve dok dišem i sve to upakujem u lepe korice – nemam reči…
Maj, 2019.
Paraćinska biblioteka…svakodnevno prolazim tuda,sve ređe ulazim iskreno.
Uđite jedared i za mene