Zvezda padalica Radica

Prolog: Petogodišnje bliznakinje Titi i Kiki žive na prelepom ostrvu na Mediteranu, ali svako leto provode u jednom malom selu na severu Srbije, u zelenoj ravnici, nadomak reke Tise. U prostranom dvorištu, koje je pripadalo njihovoj čukunbabi, pored starinske Kuće, u krošnji zova i duda, imaju svoju Kućicu na drvetu sa krovnim prozorom gde provode vreme. Tu i spavaju obasjane mesečinom i sjajem zvezda, a preko dana se igraju sa insektima i raznim životinjama ili drugom decom. Živeći tako sa prirodom uče kroz igru o životu, ljudima, životinjama, svetu uopšte.

Te večeri se u Kućici na drvetu desilo nešto veoma neobično. Veče je počelo, zapravo, veoma uobičajeno: Titi i Kiki su večerale sa tatom i mamom, obavile večernju toaletu i krenule u svoju Kućicu na drvetu gde su leti spavale. Julska noć je bila topla, mirna, mirisala je na leto, na štale i letnje cveće. Crvrčci su pevali uveliko, na nebu su se upalile zvezde a Mesec je takođe već bio na svom mestu i sijao najsjajnije. Devojčice su legle u svoj krevet i kao i svake večeri zagledale se kroz prozor na krovu Kućice.

Posle poslednje reči Titi zevnu i zaćuta. Kiki je sklopila oči i samo što nije otplovila u carstvo snova kad se začu neki tresak na krovu: bam!

No, pre nego što su zaustile da zovu roditelje, videše na krovnom prozoru nešto sjajno. Kiki se ohrabri i otvori prozor, a u Kućicu upade prelepa sjajna zvezda, velika koliko i devojčice.

• Ko si ti? – upitaše devojčice uglas.
• Oh, izvinite drage devojčice, dozvolite da se predstavim, ja sam zvezda padalica Radica –  predstavi se zvezda ljubazno i trepnu ljupko, šta je imalo i prateći zvuk: „Blink!“
• Pa šta radiš na našem krovu onda? – upita je Titi radoznalo i odmah se rasani – Zvezde ne padaju na krovove, nego negde daleko!
• Nešto sam se zamislila i umesto da padnem u more, padoh na vašu Kućicu. Oprostite, molim vas i zvezde umeju da se zamisle. Molim vas ne ljutite se.
• Ma ne ljutimo se, mi volimo zvezde, svako veče vas gledamo kroz ovaj prozor.
• Pa znamo mi to, i mi gledamo vas i radujemo se vašim pričama a posebno molitvi, koju slušamo svako veče – reče zvezda i blago porumeni – Nadam se da se ne ljutite što vas prisluškujemo, to nije lepo, znamo, ali nismo htele da vas plašimo.
• Ne ljutimo se – rekoše devojčice – No, bilo bi lepo da znamo da nas slušate – dodade Kiki – Nas je mama učila da se to ne radi…
• Sad si nam to rekla i oprošteno je – reče Titi – Mama isto kaže da treba praštati i zaboraviti odmah, zar ne, seko?
• U redu… nego, znate, ja sad imam jedan veliki izazov, da ne kažem problem, kako vaša mama ume da kaže. (Zvezda opet porumeni.) Treba da padnem u more, a ovde nema više mora.
• Kako to misliš nema više mora, pa mi smo ovde svakog leta već nekoliko godina i nikada ga nije bilo.
• O, da bilo ga je, mnogo godina ranije, vi se toga ne možete sećati.
• Titi, da pitamo baba Rajku – reče Kiki sestri.
• Ah, ni ona nije videla more, mada zna za to. To znaju mnogi ljudi, ali ga nisu videli, a mi zvezde smo ga videle, jer smo mnooooogo starije od ljudi.
• Šta hoćeš da kažeš? Da si starija od naše baba Rajke?! – devojčice su bile začuđene.
• Da, tako nekako, no to sad nije važno. To more se zvalo Panonsko more i bilo je svuda ovde okolo, oko vaše Kuće i sela. Mi, zvezde padalice volimo da padamo u more u julu, jer je voda tada najtoplija, i kad padnemo na dno, pretvorimo se u sjajnu morsku zvezdu. Tako ulepšavamo dno mora, obradujemo ribice i ceo podvodni svet, ali sada – zvezda zaplače – sada to ne mogu da uradiiiiim, jer sam promašilaaaaa…. Zvezda je neutešno jecala a devojčicama je bilo jako žao i umalo nisu i one zaplakale sa zvedom, kad se Titi seti nečeg vrlo važnog:
• Čekaj, zvezdo Radice, čekaj, saslušaj me, imam ideju! Naša mama kaže da uvek postoji neko rešenje i da ne treba očajavati, jer kad očajavaš, ne veruješ.
• Šta ne radim? – upita zvezda uplakanih očiju.
• To sad nije važno, objasnićemo ti drugi put – doda Kiki brzo – U svakoj situaciji možemo da nađemo rešenje, a ne da odmah kažemo kako nešto nije dobro i da kukamo, je li tako seko?
• Da, tako je seko, mi znamo kako da ti pomognemo, ali nam treba tata za to.
• Ne, ne, on neće razumeti, roditelji ne razumeju ovako nešto – zaplaka zvezda Radica ponovo.
• Naši roditelji razumeju, jer oni žele sve da razumeju a imaju i poverenja u nas, i znaju da je svako naše pitanje sa nekim velikim razlogom. Nemoj da brineš za to, a naš tata ima mnogo iskustva sa rekama i morima, imaće sigurno neko rešenje za to Panonsko more ili šta već.
• Dobro, hajde, zovite ga, ali on mene ne može da vidi, to mogu samo deca.
• Ne treba da te vidi, mi ćemo ga pitati kako bi on rešio ovakvu situaciju i on će imati neko rešenje, sigurne smo. Hajde seko, nazovi ih.

Titi uze slušalicu telefona koji su napravile sa roditeljima a koji je povezivao Kućicu na drvetu sa Kućom i pozva tatu da odmah dođe. Mama i tata su, naime, navikli na to da devojčice postavljaju mnogo pitanja, posebeno pred spavanje, i nikada im nije bilo teško da im odgovaraju na ista. Dobro su znali da je dobro kad deca pitaju, kad ih mnogo toga interesuje i radovali su se svakom pitanju. Uvek su imali vremena da saslušaju šta devojčice zanima, da pronađu pravi odgovor, pa ako treba i da nađu neku priču na određenu temu.

• Evo me devojke, o čemu se radi? – Reče tata uvlačeći se u Kućicu na dvetu i smeštajući se na pod pored kreveta – Lepo sam rekao da ova Kućica treba da bude veća – dodade poluglasno, onako za sebe.
• Tata, da li ti znaš da je ovde nekada bilo more? – upita ga Kiki.
• Znam. To je bilo Panonsko more koje je presušilo i ostavilo oranice bogate mineralima, tako da su sve njive oko nas, uključujući i našu baštu i vinograd, nekada bile njegovo dno. Zašto vas to zanima?
• Posle ćemo o tome – reče Titi – a da li ima nekog drugog živog mora u blizini i kako bismo mogli do njega?
• Hm, pa nema baš u blizini more ali ima reka, reka Tisa koja se uliva u reku Dunav a reka Dunav se uliva u Crno more. Mnogi ljudi plove brodovima ovom rutom. Mama i ja smo takođe…
• Hvala tata, divan si, baš si nam pomogao – rekoše devojčice u glas – možeš li sada da ideš, molim te?
• Mogu – reče tata pomalo zbunjeno i ode i dobaci sa praga Kuće – Laku noć, lepo spavajte! Sutra možemo na Tisu!
• Laku noć i tebi, hoćemo – uzvratiše devojčice i zakikotaše se.
• Jesi li čula zvezdo Radice? Eto ti rešenja! Prvo padni u Tisu a onda je zamoli da te odplovi do Dunava a onda Dunav da te odplovi u Crno more i to je to!
• Misliš da me odnese?
• Kako god, ne zanovetaj, već kreni da obraduješ podvodni svet, sigurno te čekaju i raduju ti se!

Devojčice su bile jako srećne da su pomogle zvezdi koja je i sama još više blistala od sreće.

• Hvala vam, baš ste dobre drugarice – reče im zvezda – uvek ću vam pamtiti ovu pomoć. Imate li neku želju da vam je ispunim kao znak zahvalnosti?
• Molim?! Zvezde ne ispunjavaju želje! – uzviknu Titi.
• Naravno da ispunjavaju, ako verujete –  slatko se nasmeja zvezda.
• Sad verujemo i u to. Želimo da upoznamo i tvoje drugarice, druge zvezde.
• I Meseca – dodade brzo Kiki – uživamo u njegovom sjaju a imamo i mnogo pitanja da mu postavimo…. aaaaaaaa – reče i zevnu.
• U redu. Ispunjeno je. Sad spavajte i lepo sanjajte.
• Hoćemo li te ikada opet sresti? – upita je Titi tonući u san.
• Možda, ne znam, ali sve je moguće ako verujete, odoh sad u Tisu – dodade zvezda Radica podižući se ka nebu dok su devojčice sa osmehom zaspivale.

Lepo je nekome pomoći, jer srce od toga raste a duša blista, deca to znaju. Lepo je i imati nekoga da ti pomogne, da možeš na njega da se osloniš.

Najlepše od svega je biti nekome Zvezda i verovati da je sve moguće.