Svaki put kad naša deca, a Petrove (dvogodišnje) ćerke, neće da spavaju preko dana (a bauljaju od umora i kmeze se zbog svake sitnice, a ja sam strpljivija nego ikada u životu) setim se jedne situacije od pre više od deset godina, kada nisam ni pomišljala da ću biti majka. Da se razumemo odmah na početku, ovde nije poenta priče o vrednovanju bilo čijeg načina vaspitavanja, već o mojim slabostima. Elem, sedimo na nekoj slavi, gosti iz raznih gradova ali i društvance iz Paraćina koje nisam dugo videla, a baš sam im se obradovala (jer na koncu svega volim duh Pomoravlja, sve sa britkim umom, i još britkijim jezikom, pa sve začinjeno, uglavnom, prekom naravi). Budući da je moja Majka iz tog kraja, a ja tamo provela deo života, blisko mi je sve to i uvek se slatko nasmejem sa tim mojim „zemljacima“. Reč o ovom, reč o onom i dođe na red i tema deca. Već sam mislila da se prebacim na prelepu terasu, jer to nije bilo ič polje mog interesovanja, ali me nešto zaustavi. Glavna junakinja bila je izvesna Jelica koja je imala dva lepo vaspitana i draga deteta od, recimo, 10 i 8 godina, sva je bila brza i sposobn i po svemu bi čovek rekao da drži sve konce u rukama. Priča ona, tako, o vaspitanju, dnevnom rasporedu i svemu o čemu bih ja sada pričala sa sebi sličnima.
„Ja kad sednem da popijem kafu, ne smeju ni da me pogledaju, a kamoli da me nešto pitaju. To je mojih 5 minuta i to ne dam nikome, a to oni dooobro znaju. Neka rade nešto svoje“, izričita je bila.
„Je li, Jelice, a kako ti spavaju deca?“ pita neko sav radoznao i oduševljen lepo vaspitanom decom.
„Šta, bre, kako spavaju, pa na komAndu?!“ sevnu Jelica očima na paraćinskom a slušaoci ućutaše.
Stvarno ne znam zašto se setim ove priče uvek kada moje devojke neće da žive po dnevnom rasporedu koji 10 dana fercera, ali 11. jok??? More, komAndu ću da uvEdem, da vi kažem ljuCki!
