Malteška noć

Kasno je. Već neko vreme sedim u sobi sa balkonom koji gleda na ovo naše malo misto (teško da bismo ga nazvali gradom) i pišem. Duva jak vetar, u stanu su otvoreni svi postojeći prozori i vrata, promaja je jaka, zavesa sa moje leve strane pleše na istoj praveći piruete, vitlajući do plafona. Stan je, razumljivo, „prostrelan“, tj. gleda na dve strane, kako bi vazduh što više strujao kroz njega. Skoro svi stanovi na Mlati su takvi, pomislim. Spuštam poklopac na laptopu i dolazim do otvorenih balkonskih vrata. Udišem punim plućima težak i vlažan vazduh. Otvaram komarnik i izlazim na balkon, ugazivši pritom u podeblji sloj finog peska iz Sahare i sa ovog kamena golog. Ne razmišljam o tome kako ću i sutra da se družim sa usisivačem i krpom za prašinu, i kako se još uvek nisam izlečila od higijene živeći na ovom Ostrvu, već zatvaram oči i udišem more. „U jeee, pa mi živimo na moru“, setim se kao iznenada… Otvaram oči i pogled mi se raseje po dramatičnom tamnom nebu prošaranom mesečinom i ponekim svetlim oblakom, koji se baškari na raskošnoj mesečini. Nikakvog zvuka nema. Mislim da je prošla ponoć. Malo misto spava. Usred radne sedmice je. Ma meni je „svaki dan vikend“, smeškam se sećajući se kume S. i njene opaske o životu jedne zajedničke drugarice i mislim se kako je lepo tako živeti; kako je divno što ću sutra ustati bez budilnka, kako je lepo što je sveže i što devojke još ove sedmice imaju raspust i što sve tri uživamo u lenjim jutrima. Posle doručka njih dve s eigraju, a ja čitam i pijem kafu u omiljenom kutku dnevne sobe, tj. sobe za igranje… „Jedva čekam da sutra ustanem i pijem kafu“, čujem Emilijine reči iz jedne julske noći od pre 25 godina i bolan grč mi iskrivi lice. Malo mi se muti u glavi, a u desnoj ruci znoji čaša slatkog belog vina. Domaćeg. Adrijan ga je doneo pre neki dan iz Krajove. Oduvek nam je donosio predivna rumunska vina, sećam se… Pre neki dan sam ga prvi put srela, a do tada sam godinama ispijala njegove slatkaste poklone raznih boja, koje je donosio kad bi posećivao Beograd. Sad je došao i na Maltu. Sa nekoliko različitih boca. Odvraćam misli od Beograda i Malte i vraćam ih sebi, lepše mi je tako. Tu i tamo izranja slika jednog vinograda kraj Kanjiže, ali je potiskujem svesno. Ranjiva sam trenutno i u ovakvom stanju bi me uspomene samo pekle. Volim ovakve trenutke samoće, posle pisanja i posebnog nadahnuća, kada sam na onoj frekvenciji, koja se graniči sa realnošću…ili onostranošću…kako god…

Prekidam balkonsku romasnu sa polovičnom mesečinom i svojim mislima i odlazim da obiđem devojčice. Spavaju okrenute jedna drugoj, nosić uz nosić, kao u ogledalu. Bliznakinje, a potpuno različite, a opet se sjajno nadopounjuju igrajući se – osmehujem se široko na tu sliku. Volim da je posmatram svakodnevno, ali krišom, da ne narušim njihovu igru… Ljubim orošena čela, zaključujem da je vlaga previsoka, ali znam da se one odlično nose sa ovom klimom, i izlazim iz sobe bešumno. Ostavljam papuče u hodniku i bosa odlazim preko saharskog peska  da se ušuškam u jedan širok zagrljaj, da potonem bezbrižna…

25. sept. 2018.