Ostala su još dva dana do ponovnog rastanka. Bežim od razmišljanja o tome. Imam dosta posla i to mi je spas. Samo da taj dan prođe, posle ću lako, hrabrim sebe. Doručkujemo ćutke. Posle toga izbegavamo se vešto, svaka sedi u svojoj sobi, ja radim, ona kao čita… Šta više ima da se kaže? Rasplakala bih se ako otvorim usta da nešto, kao, pametno kažem. Od pogleda bih presvisla. Zato ćutim i gutam. Ćuti i ona. Pakujem je ćutke, ne daje mi nikakve instrukcije, razumemo se. Eh, kad bi uvek ovako bilo, ili da je uvek ovako bilo, mislim se. Popodne odlazimo u vrtić po devojčice, ćutke takođe. Njih dve su razdragane i kikoću se u kolicima, igraju neku njihovu igru koju ovaj put ni ne pokušavam da rastumačim. Nemo ih posmatram. Plašim se da ću zaplakati ako im nešto kažem. Guram kolica i srećna sam što trenutno imam nešto da radim. Ne idemo u parkić, jer duva vetar, već pravo kući. Imam časove i popodne, dobro je, tešim se. Na ulazu u zgradu Kira pokazuje prstićem u nebo:
„AviOn, mama! Ide kod baka Jajke!“
„Da, ode“, kažem tiho.
„Baba Jajka, hajdemo sutra u Kogoš!“ predlaže Vaska a ja se raspadam u prah.
„Hoćemo, sutra u petak“, kaže baba šaljivo kao i uvek, ali ovaj put ne mogu da se nasmejem.
Ne volim rastanke. Nikako da naučim da ih posmatram kao početak susreta. To se uči, a ja tu lekciju nešto predugo učim. Ili je to malo teže naučiti kada su Majke u pitanju?
