Неки „рани јади“

Пишем откако знам да пишем. Као дете умела сам да пишем и у мислима, поготову пре него што сам научила да  слова повезујем у речи. Понекад то радим и сада, али само кад сам сама или кад немам при руци папир и оловку: док сређујем кућу, док се враћам кући оставивши девојчице у школи, док се туширам, док чекам у реду на каси или да ме сан савлада.
Многе речи остану, тако, негде у мом бићу записане, али никада непрочитане. Неке васкрсну изненада после много година, неке се забораве занавек. Од мноштва написаних редова изабрах тек неколицину да их пустим у нови живот.

Текстови: