Pišem otkako znam da za sebe. Da, baš tako. Kao dete umela sam da pišem i u mislima, pogotovu pre nego što sam naučila da slova povezujem u reči. Ponekad to radim i sada, ali samo kad sam sama ili kad nemam pri ruci papir i olovku: dok sređujem kuću, dok se vraćam kući ostavivši devojčice u školi, dok se tuširam, dok čekam u redu na kasi ili da me san savlada.
Mnoge reči ostanu, tako, negde u mom biću zapisane, ali nikada pročitane. Neke vaskrsnu iznenada posle mnogo godina, neke se zaborave zanavek. Od mnoštva napisanih redova izabrah tek nekolicinu da ih pustim u novi život.