O, nou, politika agen!

2012. godine, nekoliko dana pre izborne tišine, izbacili smo televizor iz našeg beogradskog stana i na njegovo mesto stavili sasksiju sa prelepim bendžaminom. Dugo pre toga smo razmišljali o ovakvom činu protesta protiv trovanja i zatupljivanja ali nikako da to i učinimo. Kada je Stari Otac pomenuo da mu se pokvario tv u vikendici, odmah shvatismo: sad ili nikad! Novi tv nikada više nismo kupili. Sve što nas je zanimalo mogli smo da nađemo na internetu, ja sam na poslu čitala sve moguće novine i nedeljnike, P. je čitao sve moguće vesti na telefonu i delio ih sa mnom, za slučaj da sam nešto propustila, jer sam ja, zaboga, radila u političkoj fondaciji i svaka info mi je bila od koristi za posao, mislila sam tada…
Nakon preseljenja na Maltu iznajmili smo namešten stan u kojem ima, između ostalog, i televizijski prijemnik ali ne plaćamo priključak za antenu, te i dalje sve što želimo da pogledamo, gledamo na internetu. Kako su devojčice rasle imala sam veliku dilemu u vezi sa tim da li i kad deca treba da gledaju u bilo koji ekran, pa čak i crtane filmove, ali sam im ipak povremeno puštala iste na engleskom i nemačkom, da uče strane jezike (sprski smo pričali sa njima svakako), a istovremo rešavala i neke druge probleme (koje dvoruka žena ima kad ima bliznace, ali o tome drugi put). Kada su sa dve godine progorovrile i engleski, shvatih da je to sjajno, ali da moram da kontrolišem šta im puštam, jer ponavljaju cele rečenice, ali i oponašaju crtane junake.
Elem, izaberem tako neki lep crtać na jutjubu i pustim ih da gledaju a ja se razletim po kući da svašta nešto uradim. Slušam sve pesmice sa njima, pevušim, ponekad tiho, ponekad glasno, glumim sa usisivačem u ruci ili krpom za prašinu. No, njih dve malo, malo, pa negoduju. Na treću sirenu uletim u sobu a na TVu predizborni spot neke od dve malteške stranke, jer je predizborna kampanja u punom jeku, a moje devojke vrte glavom i negoduju: „O, nou! Mama, o, nou!“ Ja se pridružujem: „O, nou, politika! Nou mor, nikako! O, nou politika!“ Besno mišem tražim gde piše SKIP. Ljuta sam i one to vide, i ne želim više da gledam ušminkana lica političara, čak ni u tuđoj zemlji. Njih dve na sledećem spotu ponavljaju šta su čule od mene. Ja trčim kao pomahnitala da pritisnem SKIP i ne znam da li da se smejem ili da plačem. Možda nije dobro da im ogadim „taj reč“ već sada, jer duboko u sebi ne mislim da politika mora da bude nešto nužno loše, ja sam, ipak, simpatizer hrišćansko-demokratske opcije (čija je autentičnost kod danaspostojećih pod velikim znakom pitanja, ali opet), možda je bolje da sad već prihvate da će se baviti svim drugim u životu a politikom nikako, možda ipak grešim…
Nedelja je. Dan nakon glasanja. (Da, na Malti je glasanje subotom i pritom izađe preko 90% ljudi da glasa, aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa, no, i o tome ću drugi put, da ne zaboravim šta hdtedoh sad da kažem.) P. i devojke su u obližnjem parku, ja ostadoh da nešto uradim po kući. Odjednom čujem sirene, ciku i vrisku napolju, pa opet sirene, muzika sa razglasa i neprestano trubljenje. Ne znam šta se dešava ali osećam teskobu i neprijatnost. Želudac mi se grči, kosa diže na glavi, kao da prepoznajem atmosferu. Ah, da slave pobedu na izborima, setih se. Komšinica Maltežanka me je upozorila pre nekoliko dana da za ovaj vikend nikud dalje ne idem, pogotovu ne sa decom, da nabavim namirnice, jer ništa neće raditi, a i ona zatvara radnju do utorka. Izem ti političku scenu sa samo dve stranke, mislim se u sebi. No, panično šaljem P. poruku da se evakuišu iz parkića a u glavi se odvija nedavno odgledani film na temu izbora u Srbiji. Top sa komšijske terase zagruva pobednički a meni se ote odbrambeno: O, NOU POLITIKAAAAAAAAAAAAAAAAA agen!!! Odmah zatim usledila je rečenica sa jednog transparenta za vreme demonstracija u Beogradu nakon poslednjih izbora, koja kaže sve u samo tri reči: „J… v… m…!!!“ Dobro je da sad deca ne mogu da me čuju, ne znam kako bih se izvukla.