Хоргош

Кућа у Хоргошу, која је припадала дешчанској породици моје прабаке Христине Рус, удате Јабланов, била је и остала за мене најлепше место на свету у сваком смислу. Моје детињство је обојено сећањима из те куће и њене широке авлије, мирисом штале, која је била саставни део куће, и мирисом јабука „Циганчица“. Малих, тамно црвених, миришљавих. Мој покојни отац је волео ту Кућу као ништа друго на свету, што сам осећала још као дете, али сам много година касније то схватила. Имала сам 14 година када су је продали, а у мени се родила једна од највећих животних жеља. Годинама сам сањала и маштала о тој Кући, сваку прочитану причу сам смештала у њу, сваку пригодну песму њоме уоквирила, маштала и (креативно) патила.
Након 20 година повратих је правно и обнових срчано. Обнављајући Њу, обнових део себе, остварих један од својих снова и сагардих свој чаробни свет у којем се најлепше осећам, најлепше сањам, најлепше пишем. На том месту дочекујем пријатеље са разних страна, радујем се и веселим са комшијама и рођацима, удишем мирис штала у поноћ, када су ми звезде најближе. У тој Кући без устезања певам и плачем, бивам права Ја.
Пресрећна сам јер мој муж и моја деца деле љубав и радост према овом месту које је ванвременско, надматеријално, једном речју: чиста метафизика.

Текстови: