Budim se pre sata. Nekoliko minuta pre 5 ujutru. Polumrak u sobi sa tri kreveta, stočićem u jednom i umivaonikom u drugom uglu. Prozori su preko celog zida, na jednom od njih roletne delimično spuštene. Ne čuje se buka sa ulice, iako je soba okrenuta ka jednoj od glavnih saobraćajnica u gradu. Prerano je čak i za Veliki Grad. Aprilsko jutro tiho čavrlja u obližnjim krošnjama, sunčevi zraci se promaljaju stidljivo i obećavaju lep, sunčan dan. Iako ne izlazim desetak dana iz ove zgrade, raduje me svaki lep dan i raskoš proleća oličenog u zelenilu krošnji iz obližnjeg dvorišta i plavetnilu neba. To vidim sa prozora. To je raskoš koju gledam svaki dan. Prihvatila sam situaciju u kojoj sam, u miru sam sa sobom, sa Bogom, sa svima oko sebe a bebe su sve bolje i bolje. To mi je i najvažnije. Spremna sam da još jedan vikend provedemo u bolnici. Sedim na krevetu i posmatram svoje cimerke koje se bude. Čudno sam radosna uprkos svemu i negujem tu radost, ne dozvoljavam da je išta ugrozi. Kaja ustaje, kaže nešto duhovito, kikoćem se kao šiparica, a ona pušta muziku. Pita da li nam je to ok. Ne volim Riblju čorbu ali joj neću reći, uživam u trenutku. „Svanulo je iznad crkve Svetog Marka“ čuje se sa Kajinog telefona, ona pevuši i odlazi na umivanje. Mira ustaje, poželi nam dobro jutro i ćuteći odlazi do prozora da podigne roletnu. Uskoro sve tri glasno pevamo i smejemo se rečima i banalnosti trenutka. Gledam te dve hrabre i divne žene kroz suze olakšanice. Svaki dan posmatram njihovu borbu sa sobom. Zapravo, u njima vidim sebe, svo svoje nadanje, sva očekivanja i strahove. Znam da će sve na kraju biti dobro i trudim se da im to svakodnevno govorim. I njima i sebi. To šapućem i svojim bebama kad ih donesu na podoj.
Dan je nastavio uobičajenim tokom, čuju se koraci i glasovi u hodniku, dežurna sestra ulazi, donosi terapiju, mi smo već uveliko budne i pričamo o svemu i svačemu, dolazi Jovana (još jedna heroina mojih bolničkih dana) posle nje vizita, donose bebe na podoj. Čujem Kaju kako tepa svom sinu „čedo moje“ i mislim se kako je to nešto najlepše što sam čula. Gledam Miru nadvijenu nad svojim sinom u naručju kao da će ovog momenta svu svoju ljubav da izlije na tu slatku veknicu, i shvatam šta zapravo znači biti majka. Bože dragi, kakva nadrealna situacija, mislim se dok sa suzama u očima gledam jedno od svoja dva čudanca kako spokojno izvlači iz mene ono najbolje što trenutno mogu da joj dam. Izgovaram nečujno molitve i neke lepe reči poput: hvala ti što si došla, sunašce moje, dušo, ljubavi, srculence, kućice za lutkice, divoto života, sve je dobro i biće nam divno kad stignemo kući, tata nas čeka, baba ne može da dočeka, vodiću te na more, u prak, u Horgoš… Jesam radosna, a opet stalno plačem. Kažem sebi da je to dobro, da tako otpuštam svu napetost i tugu od prošle sedmice. Na momente sam potpuno svesna. Na momente, opet, nekako lelujava i odsutna. Nekoliko sati kasnije, dok je u našoj sobi svakodnevnica u punom jeku, dolazi sestra i kaže da me zove doktorka. Bez ikakvih misli ustajem i krećem ka vratima, a moje cimerke zanemeše. Osećam njihovu bojazan ali neću da reagujem. Nemam vremena da sad mislim o tome, znam da su prepoznale situaciju, znam da im je poznata, ali biram da bez reči i misli izađem iz sobe.
„Dobar dan, doktorka.“
„Dobar dan, majčice. Evo, potpišite ovde, idete danas kući“, kaže potpuno smireno i opušteno, kao da je rekla nešto najobičnije na svetu. Zavrti mi se u glavi, sednem na prvu stolicu koju vidim, počinjem da drhtim i sav onaj strah koji sam vešto izbegavala svih ovih dana iskoči kao divlja zver i spopade me s leđa. Od njegove težine sam nema.
„Čujete li me, idete danas kući? Gospođo Jablanov!“
„Jeste li sigurni?“ pitam je jedva čujno „Sve je u redu sa bebama…?“ Čujem sumnju koja se prikrala iz ko zna kog ćoška mog mozga.
„Naravno da sam sigurna, Vi ste dobro, bebe su sad stabilne, ono šta im je sad najpotrebnije je da ih mama i tata grle i maze, da ih stalno drže u naručju, da osete da ih vole. Čujete li me? Mi smo uradili sve što je do nas. Sad im je samo Vaša ljubav potrebna.“ Kaže pružajući mi otpusne liste i hrabreći me nasmejanim pogledom. Možda i ne shvata da mi je dala najbolji savet u životu kad su deca u pitanju.
„Hajde, pakujte se. Javite svojima da dođu po vas oko jedan.“ Rukom mi pokazuje ka vratima, ne skida osmeh s lica i ja izlazim u hodnik kao da sam u snu.
Pridržavam se za ragastov, za zid… Bože, hvala Ti, daj mi snage da se sastavim! Iznenada dižem ruke visoko i poskakujem nemo! Srećna sam, shvatam da sam malo pogubljena, drhtim, srce mi raste do nebesa, poskakujem u hodniku kao dete na livadi, ne znam odakle mi sad znaga za to, provirujem kroz staklena vrata sobe gde su bebe: „Devojke, idemo kući!“ šapućem i mašem im: „Jeeeeeeeee, čujete li me?!“ Skoro da trčim po hodniku. Dođe mi da odletim na četvrti sprat do neonatologije i izgrlim one divne ljude koji su bdili nad mojim bebama danima i noćima, a mene svaki put ohrabrivali da će sve biti dobro.
Ulazim u sobu. Kaja, Mira i Jovana sede nepomično i ćute. Gledaju me belih lica. Ja se osmehnem i izlijem radost na njihova ustreptala srca puna zebnje i ovu sobu koja mi je sada nestvarno lepa.
„Idemo kući! U jedan!“ uzviknem i smejem se nekontrolisano. One se smeju i kažu nešto lepo, vidim im nadu na licima.
„I vi ćete uskoro, znam. Kad jedna krene, eto i druge, i treće…“ kažem i zaista to mislim. I dalje sam malo zbunjena, držim levu ruku na usnama, kao da im branim da govore dalje, a ustvari, ne znam šta ću sa sobom.
Napolju je radni dan, čuje se buka saobraćaja sa ulice, glasovi iz obližnje škole, neko nekog doziva, neko se preglasno smeje, čuje se život koji teče uprkos ovoj sobi i našim sudbinama. Počinjem da pakujem stvari, zovem Petra da mu kažem da dođe po nas, ne znam šta ću sa prilivom energije koja me obuzela, niti mogu da obuzdam oluju u glavi. Da li ću umeti dalje, pitam se nesigurno. Ma daaaaaj breee! Odmahujem rukom i sopstvenu nesigurnost nokautiram u trenu. Mislim na moju majku i njene strahove otkako sam u bolnici, mislim na sve one koji su me ohrabrivali ovih dana, mislim na ove divne žene sa kojima provedoh nekoliko najvažnijih dana svoga života i od kojih naučih mnogo. Mislim na svoje bebe koje će uskoro biti u svom krevecu, koje ćemo maziti i ljuljati i ljuljati i maziti i govoriti im da ih volimo do sto neba i nazad … Odjednom mi se vrati pred oči ovo božanstveno jutro, koje je tako obećavalo, oni zraci sunca koji su poput anđela doneli divnu vest i ona pesma sa Kajinog telefona, koja će me pratiti dok sam živa…
I ovog aprila, četiri godine kasnije, srce mi zaigra kad pomislim na tri hrabre majke i dve preslatke bebe u mojim očima onog jutra.
