Otkako smo dobili decu život nam se mnogo promenio i usporio, a preseljenje na Maltu je celu tu promenu još više začinilo. Vodimo „jedan život miran, tih“, kako kaže pesma (bez kartanja, no, sa ponekim stihom) i veoma nam prija. Svakome na drugačiji način. Dani nam uglavnom liče jedni na druge ali su nam lepi i opušteni. Nula stresa. Uljuljkani smo u ovoj mediteranskoj „laganici“, a vremena za sebe imamo više nego ikada u životu, i dobro se nosimo sa tim. Nije ni to jednostavno, kako bi se moglo pomisliti, ako me razumete šta želim reći. Očas posla se pogubi čovek u svoj toj opuštenosti i lakoći. Pogotovu radna sedmica nema mnogo uzbuđenja, ako ne računamo na roditeljsko uzbuđenje kad gledamo kako rastu i napreduju naša pametna i dobra deca, a Petrove ćerke. Vikendima uspemo da se vidimo sa dragim ljudima koji žive na severu Ostrva, da obiđemo neko mesto koje još ne videsmo, barem nas tri (Petar je više-manje zbog prirode posla sve obišao), a čim otopli, krećemo da posećujemo plažu/e skoro svaki dan. Iako je ovo malo ostrvo, saobraćajnice su veoma loše a broj vozila veoma velik, te su gužve česte i ne mili nam se da se nešto vozikamo, dok sa zadnjeg sedišta čujemo uzbunu. Doziramo izlete i s radošću očekujemo promenu situacije. (Ta porašće i ta deca jedared, je l’ te?)
Iako nam leto još uvek nije došlo (čitaj: nosimo duge rukave, ponekad kape i jakne zbog vetra i ne sunčamo se), odlučili smo da krenemo u obilazak kontinentalnog dela ovog našeg kamena na kojem živimo. Petrov klijent Paul, zaposlen kao upravnik jedne od malog broja organskih farmi na Malti, predložio je davnih dana da porodično posetimo farmu na kojoj radi. Farma je zapravo kombinacija plastenika, vinograda, maslinjaka i polja jagoda, sa po nekom domaćom životinjom, u malteškoj ravnici, nedaleko od mesta Mdžar (https://vincentecoestate.com/). Ništa preveliko, taman dovoljno, kaže Paul. Tata Pera nam je često donosio plodove sa pomenutog polja, spremao ukusna jela, koja mi veliki zalivasmo Paulovim vinom boje ćilibara (jedna od mojih boja iz detinjstva), ali je došlo vreme sve pomenuto da se uživo vidi i doživi. Devojke su bile veoma ushićene, jer su očekivale farmu kao u pesmici „Old Macdonald had a farm“, šta smo shvatili, tek kada smo ih čuli kako pevaju dok obuvaju patike. Ups! Greška u koracima (?) Pokušali smo da objasnimo šta smo hteli da kažemo, ali na kraju pustismo da se same uvere šta sve može da bude „farma“.
Dan je najpre obećavao, a onda su se oblici rzigrali po nebu i bilo je čas mračno, čas svetlo, no, bili smo odlučni u nameri da dan provedemo napolju. Tačnije, deo dana. Obukli smo se kao za zimski dan na Malti i krenuli ka središtu ostrva. Inače, ovo je doba godine kada je Malta još uvek zelena, kada ima žutog cveća na sve strane i kada je ječam u fazi „samo što ne sazri“. Mnogima ovde omiljeno doba godine. Ja se radujem letu, ali znam da ću njegovu najveću „raskoš“ provesti u Horgošu, pa je razumljiva ta moja radost. Maltežani, čini mi se, ne ljube sunce preterano, kao ni većina stranaca koja na Malti živi…
Kada smo stigli na cilj našeg puta, najpre smo obišli prelepu staru kuću koja je prenamenjena u mali hotel za svega nekoliko gostiju. Prastara, od žućkastog kamena sagrađena, mračna i hladna ali odlična za vrelo leto, sa ogromnim starinskim nameštajem od drveta i plavim vratima i prozorima podsećala je na neku kuću, tamo, negdje u brdima Istre, koju sam videla na jednoj razglednici kod Stare Majke u vitrini pre 20 godina. U kuhinji je jedna ljubazna žena pripremala namirnice za čas kuvanja, te smo samo preleteli po kući. Da se Petar pitao, ostao bi u toj kuhinji i preuzeo mikrofon od predavača, ali su devojke bile isuviše uzbuđene da vide sve i to odmah, a ja utekla iz kuhinje brzinom munje. Krenuli smo najpre u staklenik gde se gaji, kako naše ćerke kažu, bejbidajz (bejbi paradajz, mali paradajz, čeri paradajz, kako ko vole).
Put je vodio pored vinograda sa jedne i kaktusa i palmi sa druge strane. Zbunjujuće za neke mozgove, ali izdržalo se. Lepo i pomalo divlje polje mirisalo je na razne biljke, a kako je duvao vetar, nije preovladavao jedan miris, već su se mešali razni. Prava čarolija…
Staklenik je mali ali pun preukusnog paradajza, koji se može jesti čim se ubere. To sam poslednji put radila prošlog leta u Ljiljinoj bašti u Horgošu, jer znam da ne koristi ništa od hemije i da baštu uzgaja po sistemu „Božpomozi“.
Kada smo lepo fruštukovali, krenuli smo ka poljima jagoda a usput obišli 10 prelepih pasa i 100 istovetnih koka, koje su trčkarale po dvorištu. Osećala sam se kao u Horgošu.
Devojke su odmah pitale da nahrane koke i htele da skupljaju jaja, ali je Paul napomenuo da su sva jaja uanpred dogovorena i da će im to dozvoliti sledeći put. Dobro smo prošli, i hranjenje je bilo zabavno. Sledeća stanica je bilo polje jagoda koje se takođe mogu odmah jesti. Dečiju radost smo delili i mi i pas Fenek, koji je preskakao i leje jagoda i nas.
Put nas je dalje vodio do starih maslina, prostora gde dolaze školska deca na izlete, pored ogromnih statua i natpisa razne simbolike, pa ko razume – shvatiće😊. Meni se najviše dopala udobna fotelja na sred livade, i da je vreme bilo lepše, zamolila bih porodicu da me ostavi tu i dođe sutra po mene i ponudila sve moguće i nemoguće zauzvrat, ali kiša me je odvratila. Pošto ništa ne izgovorih glasno, imam keca u rukavu za sledeći put.
U povratku smo posetili i prodavnicu, gde se prodaju i proizvodi sa farme, ali i drugi organski proizvodi iz celog sveta. Neki su se bavili ponovo jagodama a neki smo gledali zaljubljeno u mladi vinograd i zamišljali jedan isti takav nešto severnije u široj ravnici…
Nedelja nam je počela standardno: Liturgija u crkvi Sv. Nikole u Valeti, koju nam braća grkokatolici s ljubavlju ustupaju na korišćenje. (Inače, međureligijski život na Malti ima veoma lep razvoj, o čemu će biti više reči u nekom od narednih tekstova.) Posle bogosluženja i kafe u crkvi, krenuli smo na kafu pored mora, pa na rođendan kod kuma Vasilija. Naš kum Vasa živi multikulturalizam u svakom smislu, šta me posebno raduje i nadahnjuje. Po ocu je Albanac, po majci Srbin, po rođenju Crnogorac, odrastao je u Crnoj Gori, a živi sa Filipinkom. Pravi je domaćin koji voli da ugosti a ne zna se ko bolje kuva: on ili Kuma, ko bolje sprema ribu, zavija sarme i od najčudnijih delova životinja ume da napravi čorbu. Njihova kuća je Dom pun ljubavi, smeha i raznih mirisa u kojoj je svako slavlje posebno i ima duh univerzalnosti. Gosti su uglavnom sa svih strana, kako i red nalaže, čuje se raznorazna muzika, jezici, a smeh i šala su neizbežni, pa kad čovek ode kući posle jedne takve gozbe, smeška se, onako za sebe, barem još dva cela dana. Ovaj put smo slavili Kumov rođendan, a pošto je vreme pred oba Uskrsa, spremalo se uglavnom posno, mada je Kum čovek širokih shvatanja, pa je spremao i meso, čemu su se deca posebno radovala. Kum je vrsni ribolovac, te je nabavio neverovatno ukusnu ribu, koju je spremao na razne načine, da smo i mi koji je ne jedemo rado bili fascinirani.
Pored nas iz Srbije, bili su gosti iz Gane i sa Filipina. Mi smo došli prvi, a Filipinci poslednji. Ne znam koliko ih je bilo, ali su se lepo svi smestili oko trpeze i u dnevnoj sobi, načičkani jedni pored drugih, veselo crvkutali i smejali se. Reko bi čovek: veseo neki narod, zaista. Naše devojke već poznaju neke od Filipinki, pa su bile u naručju tih prelepih i nasmejanih žena, sjajne kože i kose, kojima nije bilo teško da posle napornog radnog dana, jer svi oni rade skoro bez slobodnih dana, pevaju sa decom i igraju se koječega. Atmosfera puna radosti i neke neverovatne energije ispunjavala je staru maltešku kuću od poda do visokih plafona, a ja sam bila ganuta kao kada u našoj Kući odzvanja život u sličnom maniru. Kum i Kuma su bili presrećni a Kum je ponavljao da mu je ovo najlepši rođendan u životu. Vala, i meni i Nati! Site smo se ismejale i izigrale. Tu su bili i dragi Rakići, koji uskoro odlaze dalje u svet, i ovo je bio kao neki mali oproštajni skup do sledećeg susreta. Naša malteška Tetka je neizbežna i rado viđena u Kumovoj kući, a mama Mica i mali Đoje su naša draga ekipa, bez koje neđelja nije neđelja, što bi reko Kum Vasa. Nažalost, nemam nijednu čestitu fotografiju, jer sam se stalno kikotala i sve koje sam napravila su uglavnom za nepokazivanje.
Meni, nekome ko mnogo vole svoj mali ušuškani život sa pokojim „burnim“ vikendom, ovaj susret je bio svet u malom, onakav, kakvog ga jedino priznajem i prihvatam. Susret u punoći i radosti pred Najveći Praznik Pobede Života.
divno pišeš i živiš
Hvala, Sanja! Volim, trudim se…