Хоргош

Кућа у Хоргошу, која је припадала Богољубу Русу, рођеном брату моје прабаке Христине Рус, удате Јабланов, била је и остала за мене најлепше место на свету у сваком смислу. Русови су са великим бројем српских породица 1924. године оптирали у Краљевину СХС, оставивши свој дом и плодне оранице у Дески, у јужној Мађарској, у којој су њихови преци вековима живели. Богољуб је ову Кућу саградио 1926. године. Две куће даље, у истој улици, живела је баба Христина са супругом Гавром Јабланов, из мађарског Сирига, и њихово шесторо деце: три сина и три кћери. Један од тројице синова био је мој деда Аксентије. У тој кући се 1945. године родио мој отац Емилијан. Много година касније Христинину кућу настањују Богољубови наследници а Богољубову Христинини. Ми, њихови потомци, с пуно љубави, захвалности и поштовања настављамо наше животе на месту које је за њих било симбол вековима чекане и дочекане слободе. Брижљиво негујемо успомене и молитвено их се сећамо…

Моје детињство је прожето сећањима из те Куће и њене широке авлије, мирисом штале, која је била саставни део Куће, и мирисом јабука „Циганчица“. Малих, тамно црвених, миришљавих. Мој покојни отац је волео ту Кућу као ништа друго на свету, што сам осећала још као дете, али сам много година касније то и схватила. Имала сам 14 година када су је продали, а у мени се родила једна од највећих животних жеља: да је вратим. Годинама сам сањала и маштала о Њој, сваку прочитану причу сам смештала у Њу, сваку пригодну песму Њоме уоквирила, маштала и ишчекивала моменат када ћемо се поново спојити.
Након 20 година чекања и маштања Кућа је била поново у мојим рукама, те кренух да је обнављам свим срцем. Обнављајући Њу, обнових себе, остварих један од својих животних снова и сагардих свој чаробни свет у којем се најлепше осећам, најлепше сањам, најлепше пишем. На том месту сам права ја, ту дочекујем пријатеље са разних страна, радујем се и веселим животу са комшијама и рођацима, удишем мирис штала у поноћ и бројим звезде, које су ми тада најближе. У тој Кући без устезања певам, плачем и маштам, ослобађам своју душу.
Пресрећна сам, јер мој муж и моја деца деле љубав и радост према овом месту које је ванвременско, надматеријално, једном речју: чиста метафизика.

Текстови: