Волела бих да је увек лето

Волела бих да је увек лето… Добро, може и јесен, и пролеће, али ништа мање од тога. Јесен – она плодна, родна и шарена, када се плодови и боје разливају на сунцу а у души буде милину. Пролеће – оно мирисно, бехарско, сво у бојама које побуђују неку чудну сету у читавом бићу и просто маме да се стане босом ногом на тек изниклу траву…
Лето. Волим лето највише. Устајем рано, седим загледана у Дунав који наизглед лењо тече и мами; загледана у равницу која се шепури у зеленилу и плаветнилу, па човек не зна, да ли је зелено горе или доле. Удишем свежину јулског јутра, мирисе које је поветарац донео ко зна одакле… Обузима ме захвалност Творцу што сам жива па могу у свему овоме да уживам, захвалност на свему шта јесам и шта имам… и на онима које у срцу носим. Тако започињем своју јутарњу молитву…

Јул, 2013.

Дунав

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.