Светлана

Одлазак из Србије донео ми је невероватне поремећаје на пољу међуљудских односа којих сам постала недавно свесна. Људи који су ми били део свакодневнице само су нестали из мог живота, без трага и гласа, а на њихово место уселили се нови, са којима никада не бих имала дубљи контакт да сам тамо остала. (Неко ће рећи да је то нормално кад се одселиш из земље, али ја овде причам о другим односима, о онима које је немогуђе прекинути, који су једноставно вечни. Мада, свако ће прочитати на свој начин.) Неки су ми се јавили само да би ме питали како сам, иако смо се једва познавали, неки ми шаљу повремено лепе поруке и писма, а они са којима сам делила више од те чињенице, једва да су ме удостојили одговора на моја писма и повремено јављање у стилу „како си“. То ваљда тако бива, то је све у реду. Прихватам све и мислим да је ово одлично за мене, да ми је било јако потребно да се изместим, јер сада имам бољи преглед на много шта, јер сада другачије посматрам и међуљудске односе. Отворенија сам за нове контакте на другачије начине, мада сам дописивања одувек волела и неговала.
Пре неки дан сам рекла девојкама да ће ми доћи једна другарица у посету и да се много радујем. „Мамина другарица долази“,  поновила је Кира зачуђено део моје реченице и та њена зачуђеност ме је погодила. Можда у њиховим главицама мама нема другарице, или су навикле да нас посећују само маме њихових пријатеља… Дуго сам размишњала о том догађају.
Светлану сам упознала неколико дана пред нашу селидбу из Београда, у фебруару 2017. Огласила сам да продајем близаначка колица, Светланина сестра је чекала близанце и решила да их купи управо од нас, па је послала сестру у „извидницу“. Други пут смо се виделе на Малти 2017, када је била на одмору и мало боље упознале, али то као да није било потребно. Ми смо се већ познавале. Недавно је јавила да долази на наше Острво поново али само на неколико дана (2018). Наравно да хоће да се видимо и да ће све организовати да нам дође у посету, јер зна да ми је компликовано да се организујем и кренем јој у сусрет.
Чекајући тај дан у глави сам слушала Мостарске кише и сећала се сличних познанстава. Размишљала сам о томе како, заправо, није битно време које са неким проведиш, нити колико га дуго познајеш, већ да ли су се ваше душе препознале. Са неким људима се не можеш срести ни на једном нивоу осим на физичком, а са некима си у тренутку осетио исте таласе и ту су и речи и сусрети непотребни. Мислим на недавна дописивања са Новопронађенима, на ретке али квалитетне сусрете са драгим душама која ме озаре изнутра за навек, на неке тренутке који су неухватљиви речју, који живе само у сећањима. Желим само таква пријатељства, желим да осетим радовање целог свог и другог бића када се сретнемо на било који начин, било када! Желим Светлане, Дуде, Раде, Марије, Иване, Милице свима и желим да многима будем Светлана, ако већ нисам.
Светлана ми је својим доласком обојила један врео летњи дан у нову боју и инспирисала да напишем нешто о односима мешу људима и поново посегнем за Пером Зубцем. Хвала ти, Светлана!

WP_20170328_14_51_00_Pro

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.