Скајпељица

Радим преко скајпа од куће. Држим часове немачког језика. Ја сам учитељица преко скајпа, дакле –  скајпељица. Много ми се допада то што не морам да идем на посао, што сама одређујем када ћу и колико дневно радити. Не морам ни да се спремам за посао, што ми понекад веома одговара, јер камеру не укључујемо. (Исто тако ми се допадало док сам радила у канцеларији и свако јутро се спремала и одлазила. Сада су прилике другачије, одавно сам их прихватила и повиновала им се.) Уживам у овом послу и неизмерно га волим. Углавном радим кад су девојчице у школи, мада често и поподне када Петар дође са посла па брине о њима. Кад је некоме од ученика хитно, радим и увече након што успавамо децу. Подучавање ме надахњује, испуњава, обнавља. Понекад радим и кад смо нас три саме. Играју се у дневној соби, чујем их и повремено завирим преко ходника све са лаптопом у руци и слушалицама у ушима. Пре часа нас три се договоримо да мама иде да ради а оне да се играју. Лепо им објасним да је дозвољено прекидање само ако је у питању нешто врло важно. „Ти си као Mummy Pig“, кажу и смеју се. Воле да гледају цртани Пепа пиг и супер им је што и њихова мама „works from home“. Углавном су послушне и углавном час добро прође. Понављам: углавном…
Недавно радим поподне, Пеки је са девојкама у дневној соби, савршено, нису саме, мислим се. Играју се. Чујем их. Нису нимало тихи. Не смета ми, важно је да се лепо играју. У неком тренутку улазе обе код мене да провере шта радим и то се обично деси кад ме нема дуже од једног часа. (Понекад вежем и по два дупла, па моје одсуство потраје.) Та визита траје кратко, нешто ме питају, узму неку играчку коју су оставиле у радној соби неком сличном згодом или траже неко „мито“ у виду фломастера за подвлачење, хемијске оловке или шнале коју сам несвесно скинула и одложила поред себе. Кад уђу, ученици са друге стране чују, мада ја увек нагласим да је „време за визиту“. Нико се не буни због прекидања, обично све то траје кратко и свима је симпатично
„О, изволите, шта вам треба? Како могу да помогнем? Будите молим вас брзе, мама ради“, питам љубазно љупке посетитељке и истовремено сугеришем.
Ћуте и смешкају се. Разгледају плен по соби. Устајем, истежем болна леђа и премештам се на кревет, лежем на стомак, лаптоп монтирам испред лица, лактовима се осалњам о кревет. Ученике, наравно, не обавештавам о овом маневру. За то време визита је изабрала „плен“, ја опуштено враћам слушалице у уши и заустим да наставим где сам стала…
„Мама, немој да јежиш док јадиш“, каже Кира забринуто, не би ли свима било јасно шта ја то радим док радим.

скајпељица

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.