Субота

Ја, уствари, не умем са суботама. Поготову са нерадним. Свака ме разбије у парампарчад, а то ми је до недавно било тешко признати. И сад се не осећам пријатно кад то изговарам/куцам. Мене, способну, пословну и организовану жену!… Већ средином радне седмице планирам да ћу у суботу пре подне да урадим нешто веома важно: да вежбам енглески, да испеглам веш, да организујем велико спремање стана, да читам поезију, да зијам по интернету (јер за то немам никада времена преко недеље), да скупљам литературу за докторат (јер је заиста крајње време), да одем до библиотеке, до козметичарке (где ћеш лепши дан за то од суботе), да попијем кафу са другарицом коју дуго нисам видела, да се сретнем са неком од својих многобројних кума или да се коначно „испавам к´о човек“… Списак подугачак увек. Но, обично се не наспавам, устанем као за инат рано, и то без сата, и лењо навучем жути бадемантил преко пижаме. Обично сам ћутљива, скоро па нерасположена. Вучем се до купатила. Констатујем подочњаке. Не иде ми се никуд. Ако је Петар ту, (ако није, бедак је од раног јутра) гледам  како се спрема за посао и желим да то што дуже траје, измотавам се као дете, не дам му да оде, одједаред не желим да останем сама.
Кад се на крају то деси, скувам велику кафу и панично се дочепам даљинског од ТВа. Онда незаинтересовано гледам шта се даје на екрану, превртим све канале, као нешто и одгледам, али ме све време гризе савест што не радим нешто паметније. Време пролази. Онда одем у радну собу и седнем за сто, подигнем поклопац на лаптопу и чекам познати звук. Док се систем подиже, наивно погледам преко левог рамена кроз прозор у Дунав, који је по правилу баш тада најлепши, и дозволим да ме магла која га нежно грли увуче у себе, и убрзо утонем у нешто шта нема име…
Кад се вратим после неког времена, схватим да је већ касно, да треба нешто организовати за ручак (кување тек тада не долази у обзир), да треба урадити ово или оно, да… Већ је рано поподне… Схватам да сам уморна, да се нисам одморила од радне седмице, да сам неиспавана, да немам снаге да читам стручну литературу, да се треба одморити барем један дан недељно и тако редом… Заклињем се да ћу одлазити раније у кревет и то да ћу почети од те вечери. Увече се опет некако појави даљински у мојој руци а мени се не спава. Кренем од канала 1 и док дођем до 99 прошла је поноћ. Крећем на спавање и радујем се недељи. Закључујем јако уморна да стварно не умем са тим суботама. Поготову са нерадним и да нам је телевизор вишак у стану.

 

Новембар, 2008.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.