Јули у Хоргошу

Одувек маштам о томе да  цело лето проведем у Хоргошу. Док сам оних година посматрала како мајстори раде на обнављању наше Куће циглу по цилгу, или што би рекао наш извођач радова „цигљу по цигљу“, видела сам је завршену и себе како трчкарам по травњаку са послужавником у рукама, како дочекујем госте у свом летњиковцу у палићком стилу, како седим на трему „шаром лозе засенченим“, како седим и пишем своја најлепша сећања. Било је потребно доста година док не доћох у тај остварени сан.

Овогодишњи „одмор“ ми је почео крајем јуна када смо слетели на београдски аеродром. Три дана смо остали у том граду који обоје много волимо, у којем су нам се родиле девојчице, који је за мене одувек био и остао симбол слободе, ширине и увек новог. Дух тог града живи у мени и увек се појави кад крочим на његов асфалт. Спознах га једног давног магловитог новембарског поподнева, када сам као параћинска гимназијалка прошетала Кнез Михајловом од аутобуса до Народног позоришта, где сам са својим другарицама из одељења, захваљујући иницијативи наше Разредне, гледала оперу Аиду, очарана као никада пре.

После Београда, уследила су три дана у Параћину, где смо посетили моје најближе и најдраже. Успела сам и да мало прошетам по граду у којем сам завршила основну и средњу школу, да сретнем неке старе пријатеље из тих дана, упркос свакодневној киши и прохладном времену. Многе друге дугочекане сусрете оставих за други пут.media-share-0-02-04-3be8f2d18f2366d37f2f9aadb375bfb0facdfe13383e3ae1859b7b4b4e06d4c2-67e610e0-7495-473a-81b8-bf4dd1d0b9a4

Почетком јула стигли смо у Хоргош. Моје мало царство, чије мирисе, боје и додире носим са собом у срцу, души, ноздрвама, коси, под прстима, табанима… („Наш вам салаш дође као грофовија…“)

hogse

Из Параћина је са нама кренула Ката, теткина прва љубав, са којом сам раније проводила доста времена, а са којом се у последње три једва сретох. Предстојећи дани смешили су се као наше време за надокнаду свега пропуштеног. Петар се вратио на Малту, спокојан да ћемо се нас четири лепо дружити и уживати, ми остале са истим убеђењем. Дани су били испуњени углавном играњем, песмом, чардашом, сређивањем Куће,  шетњама и вожњом бициклова.

WP_20180722_10_03_12_Pro WP_20180724_18_26_45_Pro WP_20180718_13_26_00_Pro WP_20180714_18_57_20_Propinkjejowjpg

Вечери смо проводиле на трему, само Ката и ја као некада, она са телефоном у руци, ја са чашом локалног вина загледана у звезде. Углавном смо ћутале, свака у својим мислима, уз обавезну свећицу. „Тетка, баш је лепо у овом твом Хоргошу“, рече она једне вечери изненада, као да ме охрабрује за даље неимарске подухвате, као да ми опрашта све оне дане које сам проводила овде, а не са њом у Параћину. Било ми је драго да то чујем, иако немам потребу за тим, јер је овде савршено, управо онако, као треба да буде. Понекад смо и причале: о прошлости, нашим прецима који су живели у овој Кући, о неким радостима и тугама актуелним, о Малти, о животу „тамо у туђини“, о будућности, о нашем односу, о близнакињама, а највише смо ћутале заједно, одћутавши тако свако време пред спавање, када све утихне а мириси и звуци јула се разбашкаре по шору. Имале смо и једног поприлично гласног зрикавца тик уз улазна врата, па је угођај био потпун.

Неизбежни грађевински радови на огради и надворишту кренули су средином јула, и како то обично бива, потрајали дуже него што смо планирали и мајстори и ја, „Госпођа газдарица“, како су ме звали. („Газдарице Лело“ ме зове, иначе, само комшија Веља, јер зна да на то преврћем очима, али му увек опростим, јер се после тога сви присутни слатко насмеју – и, ето сада, мајстори.) WP_20180718_09_14_32_ProИако је све трајало и понекад бивало јааако напорно, радовао ме је процес настајања ограде, која на то чека преко 40 година (претходн је поставио Тата давних 70их), ситне поправке по дворишту и постављање темеља летњиковцу, дакако, у палићком стилу. Већ га видим у ружама и ладолежу, са све белом прућаном гарнитуром са јастуцима на ружице и хекланим остолњаком баба Руже из Срема. За сада је ту само једна равна бетонска плоча, на којој пијем јутарњу кафу и на којој вечерамо, а са које, као са осматрачнице, посматрам околину и планирам ди ћу које дрво да посадим: овде две брезе, овде дуд, овде тује, лаванда…тамо виноград… Резултат је одличан. Хвала, мајстори, живи били, видимо се догодине!

WP_20180802_15_45_41_Pro

Јули је био згодан и да се уз Катину помоћ оперу лутке из детињства, старе мнооого година. Добијала сам их углавном од Тате, када би се враћао са службеног пута. Много сам се радовала том малом ритуалу који је почињао када се врата откључају, а ја у кревету увелико, томе би уследили мамини убрзани кораци WP_20180715_13_58_40_Proниз ходник, а кад би застала код улазних врата, ја бих скакала из кревета и босонога трчала да се тати бацим у загрљај најчвршћи на свету (или што би Кира рекла: „до 605“). Чини ми се да одувек гајим те сусрете у свом сећању, да их увек освежим када осетим радост мојих девојчица када им се тата врати однекуд. Поменути ритуал се завршавао сценом када ме Тата поспану носи у кревет, а ја у рукама чврсто држим нову лутку и тонем безбрижна… Годинама су те лутке мењале место боравка: Мајданпек, Хоргош, Нови Кнежевац, Параћин, Београд, да би се поново нашле у Хоргошу. Отворила сам огромну картонску кутију, а мирис који ме је запахнуо подсећао је на много тога, а понајвише на мирис селидбе и – Тату. Вадила сам једну по једну лутку, сваку поздравила именом датим још онда, скидала пожутеле и зубом времена оштећене хаљинице и ципелице, и потапала их у топлу воду. Сваку лутку смо пажљиво окупале и оставиле да се суши на јулском сунцу. Након два дана, све је било суво и спремно да се поново сложи. Сетих се сваке хаљинице и власнице јој, али не и баш сваког пара припадајућих ципелица. Но, на крају је све испало добро, а и неке косе су задржале мирисе оних година. Моје девојке су се данима играле тим луткама, а ја немо посматрала како отпадају руке и главе са тих мојих старих другарица и како се свако толко понека ципелица закотрља испод кревета…

Катин хоби је шминкање, па сам радо била модел, иако је резултат могла да види само јулска помрачина. Сасвим довољно.

WP_20180730_19_08_39_Pro

Фризуре су се испробавале углавном на малим девојкама.

WP_20180730_17_39_02_Pro

Часови су се држали редовно, ретко када правим паузу од истих. Помало се и писало.

media-share-0-02-04-19f7bca6c321d06fd129fdf4b0db05b819f026b62b89988ecb5209dc4a427043-40558b9b-ff52-4d6a-bb25-75961dff0972

У Хоргошу волим да читам. Обично поподне, кад се после ручка мало спустим у беле начичкане јастуке да предахнем, и увече, пре него заспим, па тако неретко и осванем. Увек брижљиво изаберем у које штиво ћу утонути и скоро сваку причу смештам у ову Кућу, уз мање или веће корекције. Овог јула су то четири наслова: Драгановићево Сентиментално васпитање, које сам недавно донела из Параћина, и које прочитах у прва два-три дана. draganovicВолим да читам оно шта напишу људи које познајем и волим. Ацина сва писанија волим одувек, подсећају ме на неке лепе дане, на неке тешке дане, на све прошле дане и посебну сету у грудима. Ту су и две Јелене и једна Ноћ: нешто за поподне, нешто за ноћ а нешто да се носа свуда са собом („вукла је са собом неку стару Цвајгову књигу, читала по подне, у коси јој било запретено лето, жутило сунца…“). Кратка прича је моје омиљено штиво, али волим и романе. Заправо, читам радо све. Оно шта читам у Хоргошу, има посебну боју и по томе се и памти. Све четири чаролије иду на Малту да их проспем по камену голом, одлучих.WP_20180728_10_31_18_Pro

У јулу смо често имали госте. Дивне људе који су дошли да нас виде и поделе са нама своје велике радости и оне мање радости, и проведу са нама своје недеље и уторке. Данима после тих сусрета сабирах утиске, писах у мислима дуга писма захвалности, понављајући колико су управо такви сусрети важни, и колико сам захвална на њима. Наша деца учествују у свему томе на свој начин. Увек им кажем поименице ко долази а оне питају да ли ће се та имена играти са њима. Кажем да хоће, јер знам да ћемо се у једном тренутку сви наћи на поду међ играчкама, или надворишту са лоптама, пластелином, шерпицама у песку. „Само неговани односи љубави вреде у овом животу“, понављам речи Примавере из једног скорашњег дописивања у касну јулску ноћ.

У јулу смо и сами били чести гости у комшилуку, јели дивне специјалитете из Хариш-кухиње и најлепши колач на свету са шљивама тек убраним предкућом

WP_20180728_15_32_02_Pro

У Хоргошу купујем сваког петка козје млеко по које одем сабајле бицилом, уживам у зеленилу нашег лепог села и једва осетној свежини јула, која тек повремено додирне гола рамена и потиљак, док педалам са осмехом око главе, луда од милине јулске.WP_20180720_19_49_44_Pro

WP_20180720_19_48_51_Pro

И поред доста обавеза око мајстора и кућних послова, јутарња кафа са комшиницом Олгицом у дебелој хладовини њеног дворишта, тик уз нашу Кућу, непроценљив је догађај, који се не пропушта, због којег вреди устати пре сата. За њим неизмерно чезнем са првим пријатним јутрима на Малти, већ негде у марту, а са сетом га се сетим уз прву јутарњу кафу коју попијем сама по повратку из мог царства, већ крајем септембра. Као и уз сваку наредну, све док не зазими.

Стигла је и прва теглица овогодишњег пекмеза од шљива, још врућа. Комшиница Тинде је изгледа почела са зимницом међ првима у нашем сокаку… Видећемо још.

WP_20180730_11_53_10_Pro

У јулу смо посетиле Палић и Суботицу, моја омиљена места још из детињства, а чаролија коју осећам док сам тамо не нестаје ни дан-данас. Још се продубљује сваким новим одласком, прожима са најневероватнијим сећањима и мислима. Безбрижна шетња Суботицом и разгледање прелепих зграда ме је одувек palic18испуњавало посебном милином и надахњивало до неба, а романтика Палића инспирисала да напишем реченице које су се после уткале у неке приче.

Јули је време кад се оде на купање у Тиси, но, ове године није била онако тиски зелена јер су падале кише, мада је имала исти мирис и исту заводљивост као и увек. Тиса је Тиса, и ту нема поговора. Девојке су уживале у базену са термалном водом и дебелој ладовини кампа на обали, сада већ „наше омиљене реке“.

iyletjpg

И овог јула слушао се Балашевић до даске, све док „јули није спалио сено“ и док Ката није почела да певуши Дневник старог момка по реду и да у паузама између две песме гунђа у полугласу: „Што ме ова жена сад зарази Балашевићем!“. Сетих се једног боравка у Мајданпеку код сестре Цане, старије неколико година, када сам слушала хеви метал, а она Кемала Монтена и ишла ми најстрашније на живце том музиком. Није прошло много те је дочекала да јој донесем на дар ЦД тог истог Монтена, да га заједно слушамо. Сећам се њеног враголастог осмеха и задиркивања на тему: „Само сам те чекала!“

Јули ми је заиста био дугачак и слојевит, баш какав и треба да буде. Ката је отишла са првим зрацима августовског сунца, а Петар дошао на неколико дана.  Онда је он отишао, а дошла нам је баба „Јајка“. Дневни ритам је другачији и сад је онај период кад сама одћутим време пред спавање на трему, кад је небо моја икона за вечерњу молитву, и када ми, лепо, дође – да мрем од милине.

WP_20180803_19_06_28_Pro

3 мишљења на „Јули у Хоргошу

  1. Divno draga moja procitala sam u jednom dahu.Meni je na Zlataru divno ali mi treba jos dana da sve obidjem i vidim 15 dana sam ovde i moram nazad svako ima nekog majstora ovde se radilo od februara ali se konacno u julu zavrsi.Vec sam nervozna od pomisli da moram u bg i na posao ali mora se od neceg ziveti.Ova planina je cudo zlata je vtedna i hvala Bogu na ovom mestu i mojoj kuci i rodnom kraju mnogo mi znaci.Nadam se skorom susretu.

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.