Библиотека/е

Мирис књига волим одувек. Подсећа ме на најраније детињство, заправо, докле сеже моје сећање. Сећам се мириса књига из мале татине библиотеке, смештене у отвореном делу соцреалистичког регала у стану у Мајданпеку, не веће од једног квадратног метра,  коју је донео из свог момачког живота. Поред, у оно време, неизбежне сестре Бронте (боја која је преовлађивала на омоту била је тамно зелена, као најгушћа шума) та библиотека је обухватала и неколико „Титових књига“ (тако су их звали, никада нисам схватила да ли их је он написао или су биле о њему), комплетног Андрића, повећи број дела Карла Маја (жућкасто-бежикастих)… Тачно памтим разне боје омота, јер су скоро све књиге имале преко тврдих корица омоте од сјајног папира у боји, које бих често разгледала играјући се у дневно-спаваћој соби. Ту је била и једна стара читанка у тврдом, оштећеном повезу, коју сам открила у гимназијским данима, када сам се сусрела са песмама Ђуре Јакшића, Лазе Костића, Јове Змаја. Наша мала библиотека сељакала се ревносно са нама: Хоргош, Нови Кнежевац, Параћин, а неки њени делови и за Београд. Временом је допуњавана, али и пражњена.

Књиге Карла Маја ми је тата веома често читао клечећи поред поменутог регала, тако да ми је Винету био први јунак у животу. Касније сам их све и сама прочитала и уживала као да их доживљавам први пут. Била сам очарана дивним и мудрим Индијанцима, њиховим животом и аутентичношћу. Кад сам добила брата, имала сам пуних 5 година, било ми је најприродније да се зове Винету. Није успело. Некако су ме убедили да „тета у болници неће то име да упише“. (Добио је зато име Здравко Чолић, али о том „јунаку“ другом приликом.) Волела сам, мада то и сад радим, да отворим књигу и гурнем нос између корица и удишем стару хартију и далеке светове, да чујем притом бат индијанских коња и осетим хладноћу Прерије у зору. Дуго година су ме пратили ти мириси и оне замагљене слике…

У основној школи у Параћину библиотека је била смештена у овалној просторији са много прозора. Сећам се да сам прву збирку песама, „Жубор вода жуборила“, позајмила из те библиотеке и у даху је прочитала седећи у башти. Волела сам да одлазим и бирам књиге, али се нисам усуђивала да, као у филмовима, седнем и тамо нешто прочитам. Томе су послужили летњи распусти, када школска библиотека није радила, па сам одлазила у градску. Градска параћинска библиотека, др Вићентије Ракић, била је и остала моје омиљено место у том граду. (Знам да то делим са Ацом Д. и Биљаном К., али верујем и са многима који су икада живели или и даље живе тамо). Уживала сам да дуго тражим књигу коју ћу читати у сенци дуње у башти. Обично бих само отворила доњи део ормана, као какву шкрињу са најлепшим благом, и као у игри на срећу насумице извукла једну књигу, док бих са полица, где су оне биле изложене као на изложби, бирала дуго наслов који ће ме касније очарати. Та игра ме је довела до њиге коју сам читала више пута заредом једног младог лета и која је надахнула моју дечију душу да пише: „Тајна жутог балона“. Паде ми на памет док ово пишем, после више деценија. Могла бих да је потражим и сачувам за моје девојке…

Параћинска библиотека, одељење за одрасле, била је моје једино уточиште у гимназијским данима. Љубав према Хесеу, Кафки, Ману и осталим немачким писцима, али и према Кундери, Чеславу Милошу, руској и француској поезији, српским песницима романтичарима, родила се управо ту. Могла сам после школе да седим сатима и читам, могла сам да долазим у сумрак и читајући маштам, да занесено посматрам новембарску кишу у рано поподне или снег кроз старинске прозоре са више окана. Кад је било лепо време долазила бих по књигу суботом пре подне и читала на некој од клупа поред реке Црнице, или одмах ту, у парку, поред лепе, и у оно време, помало запостављене, беле виле. Мој унутрашњи свет употпуњавао се управо у тој старој згради са романтичним двориштем, званим „Атријум“. У истом дворишту сам на Ациној промоцији говорила Преверовог „Адријена“, први и последњи пут, јер ме је један стих заболео доживотно… У тој библиотеци сам писала песме и приче, неретко писма Првој Другарици и свој дневник, и замишљала себе као јунакињу неког романтичног времена која живи далеко од савременог света, на старом салашу обраслом ружама пузавицама, поред језера, у широкој равници. Сестре Бронте, Гете, Јова Змај и саврменици, али и још понеко са оних полица диктирали су детаље и облике тог сна.

На основним студијама у Београду посећивала сам разне библиотеке, али се ни у једној нисам дуго задржавала, мада сам волела да учим у читаоници Библиотеке града Београда, јер сам паузе могла да правим шетајући по Калемегдану. На постдипломским студијама у Ерфурту прелепа модерна Универзитетска библиотека, сва у стаклу, била је моја друга кућа. Одлазила бих тамо свакодневно, осим недеље, имала свој ормарић у којем сам држала позајмљене књиге, и остајала до затварања. Усамљеност и носталгију сам гушила радом, а када би исти били неподношљиви и ничим неутишани, дуге шетње су бивале од помоћи. Велики број књига ме је на почетку обесхрабривао а онда сам увежбала да одолим том искушењу и почела да уживам у изобиљу корисних и надасве занимљивих наслова. У приземљу је била кафетерија где бих правила паузе ђутећи и покушавајући да не мислим ни на шта. Суботом сам се у тој истој кафетерији састајала са једним колегом, који се бавио Србијом и писао дисертацију на мени блиску тему, и у веома отвореном разговору покушавала да му, али и себи, помогнем да схвати неке „наше криве Дрине“, док би се његов трогодишњи син Лука играо поред нас. Једне суботе ме је мали Лука сав озбиљан питао: „Јелена, да ли ти то живиш у библиотеци?“

Једна од мојих животних жеља била је да имам у радној соби библиотеку са отвореним полицама и са свим својим књигама, а до тада их се накупио повећи број и углавном су бивале на више адреса. То ми се и остварило, али се испоставило да отворене полице и нису баш најбоље решење (прашина и посао око исте), и да та моја радост неће потрајати, јер смо одлучили да се селимо на Малту, а књиге спаковали у кутије да чекају другу жељену библиотеку, у Хоргошу. Већ је видим: бела, од пода до плафона, преко целог зида дневне собе, са стакленим вратима, попут оних старинских из господских кућа 19. века, где свака пукотина прича своју причу… Знам да ће и тај дан доћи и радујем му се до Неба…

Без књиге не могу да замислим живот, а љубав према њој сам желела да пренесем својој деци. Од најранијих дана ме гледају како седим и читам, како им читам на глас, како доносим нове књиге у кућу, како их заједно купујемо на разним базарима, пакујемо на поклон другима, и уживамо у заједничком одласку локалној библиотеци. Гледале су и баба Рајку како седи са њима на поду и свакодневно чита. Често умеју и саме да изваде неку књигу са полице и као велике седну да читају једна другој или свака за себе. Пред спавање углавном читају саме. Сваку нову књигу им прво прочитамо нас двоје једаред, а после кажу: „Дај мени, сад знам!“ Уживам да их слушам, јер увек нешто ново додају. Васка предњачи у таквом „читању“, а уме и да нас преслиша.

Градска билбиотека у Марсаскали смештена је у дворишту основне школе, у сенци огромног фикуса Бењамина. Четвртком ради и у рано поподне, када деца излазе из школе, али углавном пре подне. Сваке среде, пре спавања, нас три се договоримо коју књигу враћамо сутра а коју задржавамо још једну седмицу. Радост њих две кад изађу из школе, брзо се ослободе ранца и отрче у „лајбји“ ме увек гане до суза. Одмах видим себе и тату испред фурнираног регала, и Винетуа на коњу у ветровитој прерији… Девојке се у библиотеци одмах разлете да на полицама траже нешто занимљиво. „Ову ћемо сутја“, каже Василиса држећи књигу у једној руци, док другом и коленом придржава неколико других наслова које је већ изабрала да понесе одмах. Кира обично дуго разгледа и тешко се одлучи.

Но, кад се одлучи, скакуће и цичи од радости: „Ову сам баш хтејаааа!“ Пошто можемо да понесемо три књиге, имамо договор да свака од нас може да изабере по једну. Кад се усагласимо које су то три радости које носимо кући, упутим их да саме оду до библиотекарке, врате прочитане и узму нове књиге. Јако су срећне кад то обаве. Да не помињем колико је мени срце због целокупног догађаја. Кад им се, мало касније, придружи старија другарица Луиза, седну све три у ћошак да им „Јуиза“ чита или са Џејмијем бистре географску карту. Боже благи, ако се једног четвртка не истопим и не размажем по оним плочицама, ништа нисам урадила, а ако не истрајем у намери да пишем све док дишем и све то упакујем у лепе корице – немам речи…

Мај, 2019.

2 мишљења на „Библиотека/е

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.