Роде

Тог летњег петка одлучила сам да из Београда за Хоргош кренем преко Баната. Јесте да то путешествије траааааје али сам имала и времена и воље, а како је и Мајка путовала са мном и била веома лепо расположена, знала сам да ће време брзо проћи. План је био да она у Хоргошу проведе лето и негује башту коју сам с пролећа сама почела да гајим, али по њеним речима „немам појма о томе“, надгледа мајсторе, јер радови на Кући још увек нису били готови, а ми да је посећујемо сваког викенда и летњи одмор од три седмице проведемо у Кући. Моја давнашња жеља. На тај „одмор“ планирали смо да пловимо Дуњом од Београда до Кањиже, узводно Дунавом, па Тисом, где бисмо се усидрили, а онда из оближњег Хоргоша сваки дан долазили да боравимо на омиљеној реци. Пловидба је испланирана тако да траје пет лаганих дана, да се успут обиђу драги људи и лепа места поред реке и да се нас двоје по први пут отиснемо сами у овакву авантуру. Истој су претходиле две године „вежбања“ у оквиру регате Воде Војводине где се занавек заљубих у пловидбу рекама и каналима, трску и шаш…

Копнена авантура банатском туром са Мајком била је лепа увертира у то дуго, а како се касније испоставило, чаробно лето. Кад сам била мала родитељи су често путовали тим путем код бабе у Хоргош и успут посећивали родове по Банату. Временом су се многи од њих преселили на онај свет а контакти са млађима погубили, па се и вожња на ту страну проредила. Сећам се да сам волела да посматрам кроз прозор куда пролазимo а поготову сам била узбуђена кад бих видела гнездо рода. Биће да су ми често скретали пажњу на те птице, јер сам их целог живота сматрала помало мистичним… Два сата вожње аутопутем није могло да се мери са овим лаганим темпом, куповином воћа и поврћа поред пута од локалних ратара, брања ивањског цвећа и малих сунцокрета око паркинга и испијањем кафе у неком од симпатичних ресторана-салаша који се виде са друма. Како смо пролазили кроз разна мала и већа места, у мојој глави се развијао филм који је чудесно повезивао слике из давно прошлог и прошлог времена у једну нераскидиву целину а све уз пратњу Звонка Богдана и тамбураша. Онако, баШ преЧански, са сетом, да о’ма умрем од милине…

Пред Зрењанин ми је „искочила“ слика Петровог друга Јочвчића којег смо ономад посетили у родитељском дому а они нас веома лепо дочекали… сетих се и Јовчићеве баке, покој јој души. Код Кикинде су ми се мисли врзмале око једне Марте и проф. Тркуље које сам знала преко посла, у Мокрину (мада ѕнам да је баш из Башаида) помислих на колегу са факултета Г. Француског, којег нисам видела од онда, на моју Сандру и њену љубав према Банату, и пожелех силно да се једаред врати из те хладне Канаде. Стихови Мике Антиђа лебдели су ми над главом као какви анђелчићи и неизоставни украс на овој путањи. Код табле за Падеј се сетих нашег друга Ђ. Нинкова како уме очас посла да „скокне“ до свог села; пред Чоком видех мог Оца и његовог чуђење што Параћинци име овог места изговарају потпуно другачије и не чују да је „о“ кратко (узлазно) а не дугачко (силазно), па та варош испаде нека друга, нека Чооока… У Кнежевцу се сетих баба-тетке Јудите и родова Деспотов, на једно прелепо лето касних 70их, на жутом мосту преко Тисе помислих на пловидбу која нас чека и загрлих Бачку и сутон свим својим бићем и зајецах гласно на згражавање Мајке које се огледало у једној јединој, а веома садржајној, реченици: „Хм, шта сад слиниш?“… Шта ћу, нежна душица, помислих али одћутах…

Паралелно са мојим филмом Мајка је имала монолог, и то наглас, помињала неке друге људе који су живели у местима кроз која пролазисмо, разне догађаје којих сам се као кроз маглу сећала и свака друга реченица јој је била о родама. Толико рода не видех ни ја у једном дану, али признајем да нисам тако често путовала Банатом. Роде најрађе живе у Банату, закључих дечијим умом.

„Родо, две бебе донеси! Две!“ узвикује Мајка као дете и враћа ме за волан и у тренутно дешавање, у суровост стварности, у раље преиспитивања из којих сам се годинама безуспешно чупала.

„Шта би са три, које си до недавно помињала?“ задиркујем је помало пакосно, јер ме нервира то њено детиње понашање, које истовремено и волим.

„Много је три, нека буду две! Двееееее, родоооооо!“ одговара као да то зависи само од ње и узвикује своју мантру ка равници кроз отворен прозор.

„Баба, сморићеш све банатске роде.“ Кажем прекорно, а она после једног „М’рш!“ на које се човек може само насмејати, наставља по своме све до Бачке.

Те јесени смо јој саопштили да ће рода на пролеће донети две бебе, али и њу код нас, да нам помаже.

Не знам да ли је до загонетних рода или Мајке, али и данас кад год видим гнездо рода обузме ме нека необична милина, дубока до суза, и у једном делу бића пробуди ми се паганско веровање да ћу ускоро чути за неку нову бебу.

Јула, 2019.

2 мишљења на „Роде

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.