Прекопута

Из омиљене фотеље за читање у дневној соби, добијене на поклон од куме Слађе, сасвим лепо се види баба Мирин леви прозор доулице, који увече буде осветљен до ситних сати. Ако се малко нагнем преко леве руке, могу видети и друга два. Они нису никада осветљени. У ту собу баба Мира, изгледа, не залази с вечери. Када сам синоћ пред спавање отварала прозоре да уђе августовска свежина и, по навици, бацила поглед прекопута, поменути прозор није био осветљен. Нека нелагода ме запосе истог тренутка, усели ми се у потиљак са јасном намером да ће ту и остати. У зору сам се пробудила и одмах устала да погледам прекопута. Нема светла ни ујутру, изустих полугласно. Само пун месец изнад мале жуте куће, који употпуњује идиличну слику какве знам из некадашњих снова дечијих, а који ми и данас повремено долазе. Када је свануло, кренух преко улице, и већ на пола пута видех катанац на капији. Отишла је… Септембар је стигао, лето је незванично у људским умовима завршено, школа је почела, неко унуче је требало чувати…

Волим ту њену малу кућу. Очувана, нереновирана, ненадограђена, необновљена, сачувала је мирисе на стара времена, а у сваком кутку прегршт успомена и присенак сете. Волим да одем тамо иако ми се тада пробуди жал за бабином старом кућом, какву памтим из детињства, иако ме опрхвају неке тешке прамисли. Не посећујемо се редовно, јер баба Мира нема навику да се дружи са комшилуком, тако је барем рекла једаред Мајци, те ја из неког обзира не бих да досађујем и да се намећем, а ионако нерадо напуштам своју Кућу и двориште. Иде само код комшинице поред и то је то, али моје девојчице не прихватају изговоре као ми одрасли и радо хрле прекопута, јер се радо играју у башти а „баба Мија“ им све дозвољава. Ја их опомињем, она говори: „Пусти, Лело, децу, никакву штету не могу да направе, шта ти је, нема шта овде да покваре, не могу да наштете никако.“ Не знам шта ми је, само понекад из мене изрони строга мајка из давнина… Недавно је видех пред капијом у сумрак и махнух јој срдачно у стилу: „Јесте ли добро?“ Она је само несигурно одмахнула, као да је тим гестом хтела да ме подсети да не чује добро и да, ето, гура. Сетих се тек тада да не чује добро. Не претрчах друм, нешто ме спречи, изједох се као млад месец због тога после. Следећег лета чим стигнем, идем прво до ње, кажем сама себи са неком грижом савести и надолазећом слутњом којој вешто умакнем тако што поглед спустим на уснуле девојчице и мачка Мому како се мешкољи међу њима.

Кад баба Мира оде из Хоргоша, ближи се и наш одлазак… Желудац ми се грчи и увија, на грудима ми лежи тежина целог света, у глави се врте летос изговорене речи и мирис Тисе, пред очима разголићени и тужни прозори наше Куће. Завесе су на прању, после сложене на чекању. Кад њих скинем, то значи да су кофери спаковани. Бескрајна туга ме разапиње изнутра, споља ломи и савија, саму себе најпре нервирам тим опирањем а онда се препустим и као грана под теретом снега сломим… Иначе сам добро. Биће све лакше кад стигнем на ону другу адресу и отворим кофере да се шепуре по ходнику, чекајући да буду испражњени. Као да сама себи подваљујем, намерно их оставим тако раскупусане неко време, да се понешени мириси из Куће рашире по оном стану и у пролазу ми набаце сету изнад углова усана и подножја јагодица. Тако, ваљда несвесно, саму себе челичим. Прегураћемо јесен, кажем одлучно, у срцу се помирим са привременим растанком и помолим да следећег лета онај прозор прекпута опет светли до касно.

Августа, 2019.

2 мишљења на „Прекопута

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.