“Начин на који човек прихвата своју неумитну судбину и све патње које она собом доноси, начин на који носи свој крст пружа му многе могућности, па и у најтежим околностима и до његовог последњег даха: да свом животу да дубљи смисао.”

Понедељак ми је обично без часова, јер сам суботом и недељом углавном ван куће, па гледам да барем тог дана мало одморим и не мислим пуно о послу. Да шетам поред мора, попијем кафу и прозборим коју са неким драгим, одем до Валете. Овог понедељка сређујем текстове за блог, гледам шта све можемо да поставимо на сајт СОКЦа, читам. Петар почиње са рестаурацијом прелепе библиотеке коју смо купили прошле године, али никако да дође на ред. Ево прилике и за то, хвала Ти, Боже! Склонивши је из ходника, отвара се простор за ново распремање ствари, пребацивање, пресипање…

Јавила нам се нова волонтерка за Школу, баш ме је обрадовала. Чујем се са Комшиницом Олгицом и смејемо се до суза; кад завршимо разговор мало исплачем слике Куће из очију… Девојке су до 13.00 у онлајн школи и углавном се сналазе саме. После тога мало вежбају да возе ролере, ми помажемо, идемо сви на кров, играју се, Петар кува, ја усисавам и рибам под, вадим један веш из машине и стављам други, ручамо, кратак одмор, њих троје гледају неки филм о “змајОвима”, ја читам, после тога вечера, купање, читање приче, спавање, лаку ноћ…

Већ смо ушли у неки ритам, време нам и даље брзо тече, мисли нападају подједнаким интезитетом и по устаљеном распореду: да ли ћемо ићи у Хогс у децембру, можда коначно у Словенију, шта ако останемо овде (на ову помисао скупља ми се желудац), Школа српског језика и њен даљи ток, финансије за Школу, даље активности СОКЦа, милион ситница које треба урадити а нису до списка ни доспеле… Све у свему, један прилично њањав дан…

Кад мало дубље размислим, сво четворо смо добро. Фали нам да изађемо, да се прошетамо, да сретнемо људе, да живимо како смо навикли. Чудно је то како човек уме да се стисне, уме да истрпи ако има циљ. Наш циљ је да останемо добро до 23. новембра, да се одморимо, урадимо доста ствари са списка, да не поклекнемо ситуацији, да одржимо свесност и да се не изгубимо у кукњави над судбином, шта је, опет, у оваквим ситуацијама врло лако могуће, барем мени. Бити позитван није само флоскула и што је најгоре, није у природи човека, рекла бих. То се учи, то се, једноставно, бира, а није нимало лако. Лакше је, некако бити лоше воље и мрачан него ведрити стално. Негде прочитах да је најједноставније видети ствари и околности онакве какве су и преточити их у речи, али додати свему томе нове боје и другачији карактер – е, за то се треба мало (више) потрудити. У реду, прихватам и додајем “мало боооје” укључујући за почетак радио “Боем”!

„Човек може очувати делић духовне слободе и слободног става према околини, чак и у тако страшним условима физичког и психичког притиска.“ В. Франкл

Петар је синоћ театрално искључио будилник уз коментар да је сутра први дан у последња два месеца како не мора да устане сабајле. Откако је кренула Школа српског језика и мој ангажман у њој, немамо ниједан дан када преподне можемо да останемо код куће, јер је Школа суботом, а недељом ионако одувек идемо у цркву, тако да се сво четворо навикавамо на то. Ја морам сутра да пораним, јер имам један час, кажем и радујем се што је то тако, јер не бих да се много опуштам, а девојчице имају онлајн школу. Ерго, устајемо до 8 свакако.

Сутрадан се будим прва, много пре 8 и припремам се за дан, као да је све нормално. Пошто сам нашла замену за Школу у суботу, Дијани предала да умеси колач за прву славу СОКЦа, док ће кума Оливера ионако носити жито по првобитном плану, за данас су ми остали само моји приватни часови и да направим списак шта све да урадим(о) на овом принудном одмору. Први пут смо, откако су се девојке родиле, заједно на дуже време, и то на Малти, а да Петар притом не мора на посао. Кад одемо у Хоргош, никада то не траје тако дуго и нисмо принуђени да седимо само у кући, мада бисмо неки то радо чинили. Карантин на Малти значи управо то: нема мрдања, проверавају и дебело наплаћују непослушност, пардон, несавесност. Добро, прилагодићемо се. Правим подужи списак и радујем се што ћу моћи да урадим гомилу ствари, коју не знам када бих урадила да је све нормално и уобичајено. Уврнуто је то, знам, али је тако. Уврнуто је све на тему ове пошасти и много тога ми је нејасно, али своје мисли усмеравам на друге, много лепше ствари. Сетих се неке изреке: „Кад ти живот понуди лимун, ти направи лимунаду“, те седох да припремим све шта ми треба за ово двонедељно испијање лимунаде:

• Писати свакодневно дневник
• Пребацити фотографије са телефона на лаптоп (последњи пут је то урађено 2018.)
• Вежбати гимнастику и поподне
• Средити мејлове
• Пресадити ону биљку
• Претрести све ормане и ципеларник
• Очистити све собе детаљно, све ормане, све полице, гарнишле, лустере
• Средити таван
• Девојке да науче да возе ролере (стоје у орману скоро 18 месеци)
• Погледати серију „Вере и завере“ (коначно на миру, све епизоде)
• Спремити наставу за следећу суботу, наћи замену
• Средити извештај о првих месец дана рада Школе и послати
• Прочитати летос купљене књиге
• Мађарски вежбати чешће
• Радити мало на сајту СОКЦа (Андра преводи текстове)
• Прегледати написане али необјавњене текстове за блог и објавити их (задњи објављен пре пола године)
• Пресложити фијоке (све редом)
• Рестаурација библиотеке
• Рестаурација кумове комоде
• Опрати школске ранчеве и све патике
• Прегледати ципеле и гардеробу и одвојити шта је за расход
• Опрати све прозоре, завесе, тепихчиће, подлоге…

Списак је подугачак, шта је и разумљиво, али ме радује чињеница да не морам све сама, да ћемо нас двоје доста тога урадити заједно. За почетак се договарамо да свако јутро уз кафу читамо сат времена. Себи бирам најпре Виктора Франкла „Зашто се нисте убили“, а Петру дајем „Освешћену породицу“ др Шафали, које нас чекају већ неко време. (Са др. Шафали смо се дружили слушајући њена предавања на јутјубу и одушевљени смо оним шта смо чули, те је најтоплије препоручујемо.) Око поднева нам стиже испорука славског кољива и дела славског колача, којима се сви радујемо а Св. краљицу Јелену Анжујску молимо да се моли за све нас који смо повезани њеним именом. Онлајн настава протиче одлично, Петар се ангажовао, ја имам три часа данас, хвала Богу, ручак смо у међувремену направили, девојке се играју саме, пишу после домаћи, чујем се са мајком, дописујем се са колегиницама гледе сутрашње наставе, радујем се новом волонтеру, чујем се са референткињом на нашој првој онлајн конферецији која ће се одржати следеће среде и мислим се како би све то било много страшније да је жена дошла на Малту а ја заглавила карантин…

Девојке заспивају опет у нашем кревету, молимо се сви заједно и набрајамо шта је тог дана било лепо, а шта мање лепо. „Прође први дан“, кажем у полугласу и искључујем будилник.

“Пишући књигу, у име веродостојности сам савладао своју одвратност према сваком егзибиционизму.”

Има два дана откако сам прочитала мејл из малтешке школе у којем се помиње да се сумња на неког зараженог корона вирусом у школи, али да ће нас обавестити благовремено о свему. Јутрос ми тај мејл не излази из главе, као ни чињеница колико тога имам да обавим и како ми баш само још фали да се заразимо ми, или неко од нама блиских. Четвртак је пре подне. Одвела сам девојке у школу иако је лило као из кабла и оне се буниле како не желе да покисну. И сама сам лоше воље кад видим оволико воде на улицама, којима би човек лакше прошао чамцем него колима и само мислим на гумене чизме, које остависмо у Хоргошу, иако смо могли још мало да их носимо, а нове не стигосмо да набавимо. Није да нисам покушала, него није било броја за све четири ножице, а да купим за две, па трагам за друге две неки други дан, не иде. Од јутрос сам имала час мађарског, завршила припрему часова за српску школу и радосно спаковала све папире, пластелин, суво лишће, каменчиће и остале реквизите од којих ћемо правити Јежеву кућицу. Суботи се неизмерно радујемо и деца и ја, а знам да је тако у свим кућама где имамо наше ђаке. „Кућицо моја, најлепши рају“, врти ми се по глави и нека туга ми се поче пети уз леђа са намером да заседне на рамена ми, те устадох да орибам под. За викенд нећу стићи, јер ми је субота радна, од 8.30 до 16.00, а после тога сам исувише уморна да бих још и стан сређивала, а у недељу је венчање драгих нам људи, те ћемо читав дан бити у посебном расположењу. Мисао о кафани ми мало разведри чело, али и сунце које се однекуд измигољило и полако сушило камен свуда око нас; жути камен, који је и превише воде попио овог новембра. Мисли о сунчаном дану ми прекиде звоњава телефона. Упорно зони. Не волим када ме пре подне зову на „обичан телефон“, увек се штрецнем да је школа. Мислим се да се не јавим и да завршим рибање ходника, па после проверим ко је, али је звоњава упорна. Идем до телефона и видим фиксни број школе. Језа ми склизну низ кичму и зари се у стопала. Очекујем да ме питају да ли сам Василисина или Кирина мама, али женски глас са друге стране само суво каже:

• У одељењу ваше деце имамо позитиван ковид случај, дођите по децу. Ускоро ће вас звати неко из службе за јавно здравље и упутити у све у вези са карантином. Одмах дођите по децу, хвала.

Нисам стигла ништа да питам, сетих се своје слутње од јутрос, нерасположења и девојчица и себе, потопа на улицама. Па нису ни морале у школу по оном кијамету јутрос, мислим се. Но, сада је било сунчано и топло, па барем не морам да носим кабанице и кишобране, тешим се. Боса ускачем у балетанке и возим смирено до камиончића са воћем, где купујем повећу залиху воћа и поврћа. Јављам Петру шта се дешава, предлажем да сврати у неки супермаркет по још хране и да очекује позив. Олакшавајућа околност је и то што имамо радњу два улаза од нас и што ћемо моћи некога да замолимо да нам донесе намирнице ако зафале. Део мене ми замера што мислим најпре о храни, али је то неминовно. Из разговора са Богом знам да је Он увек ту и да нам баш ништа неће недостајати, барем не потпуно. “О, соје маловерни”, понављам не знајући да ли сам добро запамтила цитат.

Стојим испред школе већ неко време и питам се у каквом расположењу ће изаћи девојке. Ја сам добро. Сталожена сам, не дам мислима да владају. “Мисли су као мајмуни”, сећам се неке реченице из једне књиге. Има ту још родитеља, препознајем их, јер се виђамо сваки дан. Читам им благу панику на лицу. Откако траје ова пошаст, свакојаких прича са лица сам се начитала управо чекајући девојке што испред школе, што да изађу са разних активности. Скоро да сам се навикла на таква читања-чекања… Мислим се и шта раде они родитељи који су сада на послу у кацеларији и који не могу тако брзо по дете. Сунце ми греје главу и леђа, лепо ми је и топло. Покушавам да ухватим ту фреквенцију и бирам да сам срећна овог тренутка. Молим се понављајући сваку реч лагано и са смешком, жмурим. Кажем Богу да Му потпуно верујем и да Он зна зашто нас склања са улица (и) овај пут. „Кућицо моја, најмилији рају“ Јежуркине речи прошарају ми молитву… Девојке излазе, носе пуне ранчеве књига, чела су им ведра. Лакне ми у секунди.

• Помагај, тешко је, каже Кира и предаје ми ранац.

У тренутку схватам да су понеле све књиге, које иначе стоје у школи и да ћемо имати онлајн наставу. Па добро, шта се сад може, каже нека Ја у мени и чудим јој се како је помирљива. Стижемо кући а успут сазнајем да је учитељица, која је била на замени у понедељак добила корону и да се вирус не би ширио по школи, сви морамо да седимо код куће две седмице. Ух, 14 дана у кући ми се уопште не свиђа, пропуштам две суботе Школе српског језика, две кафане са драгим људима, две Литургије, сутрашњу славу наше организације, и то прву славу… Престајем да набрајам и кажем себи да ћу овај пут све те дане искористити паметно тако што ћу писати дневник. Нека девојкама остане као подсетник, јер Бог само зна у каквим ће се ситуацијама у животу наћи. Да, још оне давне 1999. сам хтела да пишем дневник за време бомбардовања, па нисам, а онда сам исто то пропустила и за „коронско лето“, како смо назвали наше прво лето проведено на Малти а не у Хоргошу од 2017. године, но, овај пут нећу пропустити ту шансу. Покајала сам се више пута што у обе поменуте ситуације то нисам урадила, иако дневник водим од своје 12. године, додуше не баш претерано редовно, али се нека нит може ухватити. Шта би био смисао писања овог дневника, саму себе питам. Нада, охрабрење, инспирација другима, не само мојим ћеркама, којима посвећујем сваку насписану реч иначе. Питање о томе да ли је то смислено ме не дотиче, јер је смислено само оно шта сама окарактеришем као такво, шта сама осетим да живот очекује од мене. Управо то препознајем касније у књизи која ме уводи у дубока размишљања о ситуацијама које нам се дешавају.

Стижемо кући, радимо уобичајене ствари, ручамо, оне се играју, ја држим час који је по распореду четвртком у 15.30 и данас сам посебно захвална што имам овакав посао, што ми је Господ омогућио да могу да радим од куће откако сам престала са класичним радним временом од 8 до 4. Уговарам замену за моје часове у суботу, учитељица Верица „ускаче“, пада ми камен са срца али не и жал за сусретом са оним дивним сјацкавим окицама, после којег се осећам као да летим. Сутра је и прва слава наше организације, тако да сам хтела да умесим колач и са Дијаном и Оливером одем у цркву а после тога да се подружимо на некој лепој осунчаној тераси и уживамо у највећем богатству овог острва: сунцу. Мешење колача предајем Дијани, Оливера је ионако хтела да скува жито, отац Ристо ће их чекати у цркви у подне, ми ћемо се помолити код куће, Марина ради. Цео Одбор ће ипак бити на окупу а Св. Јелена Анжујска над нама.

Петар стиже са намирницама, распоређујемо их као и сваки пут после набавке, планирамо вечеру, причамо о томе шта све треба да се уради у наредних 13 дана, коментаришемо шта пропуштамо. Осећња су помешана…

• Требало је да идем у Амстердам следеће седмице и пропустићу тај сајам први пут у последњих 11 година, али нека, Бог ме је сигурно сачувао од нечега – каже разумно.

Некако сам спокојна и срећна што обоје мислимо исто, што нема тензије, што девојке заспивају у нашем кревету грлећи нас и што ће им такви загрљаји бити снага у свим самотним и тешким тренуцима, којима је неминовно проткан сваки живот, ма како био „срећан“.

Стиже ме туга на сред кухиње у неочекивани сат, и у тренутку усахнух као отпала маслина на камену.

„Иде ми се Кући“, кажем Петру сузних очију, дрхтавог и једва чујног гласа, као да сам већ отишла.

Ћутке ме узима за руку и води у дечију собу. Њих две седе на доњем кревету и листају неку велику књигу кикоћући се.

„Ево, довео сам те кући“, каже пуштајући ми руку тек кад сам села на столичицу поред ограде кревета на спрат.

Гурнем главу у њихове испреплетeне косе и удишем мирис Куће жмурећи.

„Где је ваша кућа?“ питам тихо не желећи да прекинем игру.

Кира се малко окрену, помази ме нежно левом руком по глави и рече једноставно:

„Ти си наша кућа“.

Новембар, 2020.

“Мама in the Garden of Hojgoš”

Знате онај моменат када вас неки мирис у делићу секунде врати на неко место, у неко давно време, драг догађај, па се разнежите и разгалите као никад?

Недавно заменим дебели покривач на нашем кревету тањим који смо у фебруару донели из Београда, а којег је, стицајем околности, опрала Петрова мајка у својој машини, а ми га тако „фришког“ преузели и донели у коферу. Две ноћи ми у соби све мирише на “Бохор” и дорћолски једнособан стан у којем проведемо ноћ или две кад стигнемо са Малте, или кад кренемо назад, и то поделим са Петром, онако узгред. Он каже да баш свашта памтим и да га не чуди јер се сећам и најранијег детињства. (И Мајка се често изненади кад јој испричам чега се све сећам из стана у Мајданпеку, у којем смо живели до моје пете године). Добро, то сам ја… таква…

Прошле ноћи се Кира пробудила и хтела је да неко буде „појед ње“. Пренела сам је у наш кревет, како бисмо је обоје грлили и ушушкавали. Кад је јутрос отворила очи прво што је рекла било је:

• Ја много хоћу да идем код баба Нате. Све мијише на њен стан.

О мирису штала, који ме расплаче скоро сваке вечери кад изађем на терасу, нећу ништа да кажем. Нити о зеленом житу у равници… Само ћу се помолити…

Мај, 2020.

Пролог: Петогодишње близнакиње Василиса и Кира живе на прелепом острву на Медитерану, али свако лето проводе у једном малом селу на северу Србије, у зеленој равници, надомак реке Тисе. У пространом дворишту, које је припадало њиховој чукунбаби, поред старинске Куће, у крошњи зова и дуда, имају своју Кућицу под дрветом са кровним прозором у којој проводе време. Ту и спавају обасјане месечином и сјајем звезда, а преко дана се играју са инсектима и разним животињама или другом децом. Живећи тако са природом уче кроз игру о животу, људима, животињама, свету уопште.

Једне божанствене летње вечери, док су зрикавци у башти имали свој концерт а ноћна фрајла мирисом подржавала чаролију њихове музике, Василиса и Кира осликавале велика су платнена крила. Девојчице су хтеле да виде како је то имати крила лептира и замолиле су маму да им их направи. Тако су од белог платна настала четири велика крила, која су била спојена танком дрвеном летвицом и канапом привезана за рамена, како би девојчице могле да машу њима опонашајући лептире.

• Завршићете то сутра, време је за спавање – рече тата пењући се у Кућицу на дрвету.
• Готове смо! – узвикнуше девојчице углас.

После вечерње тоалете у Кући, вратиле су се у своју Кућицу на дрвету и легле у кревет који се налазио тачно испод кровног прозора. Небо је било посуто звездама које су сијале попут драгог камења. Свака је имала своју боју, величину и другачији облик. Свака је била посебна и дивна, као што је баш свако дете и сваки човек свој и јединствен.

• Секо, шта ћемо да читамо? – упита Кира.
• Можда ону књигу о лептирима. Цео дан смо са татом причале о њима, али хајде да још једном прочитамо ону дивну причу…

Кира је устала да са полице дода поменуту књигу, али ју је омео неки потпуно нови звук споља. Отворила је врата и провирила у крошњу дрвета, одакле је звук долазио.

• Мислим да је то сова – рече Василиса зевајући – чула сам данас како мама и Олгица причају да се у комшилуку појавила нека сова.
• Хм, у праву си, али је не видим, а баш бих то волела – рече Кира упорно гледајући ушушкану у помрачину у крошњи дуда.
• Ма пусти је, ионако ћемо ускоро заспати, а то хукање може само да помогне. Хајде да читамо о лептирима.
• У праву си, ево ме, само да узмем књигу…
• Ко ме то тражи? – зачуше глас са прага Кућице кроз одшкринута врата, која Кира неколико минута пре тога није добро затворила.

Девојчице су се најпре уплашено погледале, Кира ускочи у кревет а онда се обе брзо покрише покривачем преко главе.

• Не бојте се, то сам ја, сова о којој сте причале мало пре – рече глас и врата се отворише широм. На прагу је стајала омања сова, крупних очију. Глас јој је био смирен, сталожен, перје се пресијавало на месечини. Девојчице полако спустише покривач и погледаше ка вратима.
• Ко си ти? – упиташе углас.
• Кажем вам, ја сам сова из крошње дуда изнад ваше Кућице.
• Зашто си онда дошла унутра код нас?
• Чујем да ме помињете и видела сам да ме је Кира тражила.
• О, па ти си заиста паметна – обрати јој се Василиса охрабрено и спусти покривач са главе –  Мама каже да сте ви сове веома мудре птице.
• Да, то тврди и Олгица. Баба Мара је рекла још и да си корисна – додаде Кира.
• Хахаха, па то је баш лепо чути. Хвала и њима и вама. Баба Мари ћу се одужити у зору, тако што ћу је спасити оног великог миша из кокошињца – рече сова задовољно и са благим осмехом.
• Ти ловиш мишеве?
• Да, и једем их, не само да их ловим. О, па видим, ви не знате пуно о мени.
• Нажалост не, осим да си „мудра“. Но, сада су нам занимљиви лептири а не птице – рече Кира.
• Шта вас то толико одушевљава код лептира? Питајте ме нешто, испробајте моју мудрост.
• Лептири су баш лепи. Дивних су боја и тако нежни, као неко летеће цвеће – рече Василиса сва разнежена.
• Мени личе на наше слике које сликамо воденим бојицама – насмеја се Кира.
• То је лепо. Видим да имате и књигу.
• Да, умемо и да читамо, а и родитељи нам пуно читају, него имамо једно питање на које нам још нико није одговорио.
• Да чујем, паметнице мале – рече сова благонаклоно сместивши се удобно на ограду кревета код ногу девојчица, као на неку говорницу. Одатле је могла лепо да види и чује девојчице.
• Како то да од онако ружне гусенице, која цео свој мали живот једе само зелено лишће, постане очас посла онакав лептир са дивним шареним крилима, а од малих беба настану тако обични људи и то траје дууууууууугооооо, а заврши се без крила, без боја, чак и без летења? – у даху постави Тити питање.
• Хм, па нисте ту у праву.
• Како то мислиш? – упиташе девојчице радознало.
• Сасвим сам сигурна да и од малих беба постане нешто прелепо кад порасту, само што то можда није увек видљиво голим оком као код лептира – поче сова. – Видим да ми не верујете, али вас молим да ме саслушате, сигурно ћете се на крају сложити са мном. Када је беба мала, она пије млеко, спава и расте, онда почне да пузи, па да хода, па постане дете које трчи ливадом и игра се играчкама и са другом децом, затим крене у школу и има другаре које воли, након тога крене у већу школу, па се једном и запосли кад заврши школу, неки сретну своју другу половину, неки не, други добију и децу, па гаје ту децу, па унуке и тако до краја живота. Углавном, то тако бива, али има и другачијег редоследа и варијација у животу, и све је то вредно помена, али сада нећемо о томе.
• Па то све знамо – рече Васка помало разочарано.
• Стрпите се мало, знам да то знате. Да, то је оно видљиво на човеку, малом и великом. И то можда по вама траје предуго и није ништа посебно. Но, ту има пуно невидљивих ствари као што су дивне особине и лепоте које човек стиче управо од времена кад је као беба и које преноси на свет око себе кроз своја дела, а то су доброта, искреност, часност, неустрашивост, љубав према свету, несебичност, смејање, радовање, певање, помагање другима  и брига о животињама, сликање дивних слика и све оно лепо шта чини себи и другима…
• Мислиш да је ту и када обрадујемо маму тако што скупимо играчке и наместимо свој кревет?
• Наравно! Као и то када сте вредне ушколи, када читате прелепе приче које упијате као мали сунђери, када певате, трчите, када посетите некога ко је болестан или нацртате нешто лепо за баба Рајку и баба Нату, када деда Макси кажете да га волите или загрлите деда Ивана јер вам је насекао сланинице за вечеру.
• Добро, ми знамо да је све то добро, али сад те више не разумем – почеша се Кира по глави збуњено.
• Па видите, све лепе ствари које деца раде од њих ствара временом дивне људе, а сви дивни људи живећи на један леп и достојанствен начин и чинећи добра дела, улепшавају овај свет.
• Да ниси нешто побркала, деца су украс света, каже она песма из маминог и татиног детињства – насмеја се Васка.
• И то је тачно, али та деца порасту, али што су дуже деца у срцу, нарочито кад постану одрасли људи, то је свет лепши и богатији. Осим тога, увек има неке деце у свету. Ви кад порастете можете и даље бити украс света, али ће бити и неке друге деце, и неких других украса, ако баш хоћете – насмеја се сова на своје завршне речи.
• Добро то схватамо, а ли шта је са крилима? Рекла си да и људи могу имати крила.
• Јесам и то је тачно. Кад год некоме помогнете или га на било који начин усрећите, како се осећате?
• Дивно! -повикаше девојчице углас.
• Е, о томе вам говорим! Тај дивни осећај вас уздиже до небеса и даје вам крила.
• Па то је као кад мама каже да је толико срећна и да би могла да полети од среће, па нас онда грли, цмаче и пусти музику да плешемо и хоће све да нам да.
• Јесте, то је то! Када смо радосни изнутра осећамо да можемо све и да је све око нас лепо и онда треба ту радост да излијемо на цео свет да би постао лепши и бољи! – рече сова занесено раширених крила, али је притом изгубила равнотежу и пала са кревета, шта је насмејало девојчице.
• Упс, извини што ти се смејемо, да ти помогнемо?
• Нека хвала, рече сова устајући и намештајући перје, нисам ја баш тако млада, па се понекад заборавим, хихихи…
• Добро, а шта је са бојама на људским крилима радости? – упита је Кики.
• Па то су све оне лепе ствари које научите временом, које упијете очима које вас боје изнутра и споља као што су боје из природе, дивни цртежи које насликате или слике које видите, дивне књиге које прочитате, па све оне лепе песмице које знате да певате или да одсвирате, па све лепе речи које служе да утеше неко тужно срце или охрабре неку уплашену душицу. Ту је, заправо, све оно шта имате у себи и око себе и несебично делите са другима…
• Знам шта још! – узвику Кики – када не расипамо воду док перемо зубе, или када гасимо сијалицу да не троши беспотребно струју. Тако штитимо природу!
• Тако је, или када носимо стакло и папир на рециклажу – допуни је сетра усхићено.
• Ух, биће ово дуга ноћ – рече сова у полугласу, али са огрмном симпатијом према паметним главицама, те настави гласно – Сваки пут када човек води рачуна о својој околини, а ту мислим и на биљке и животиње, као и о другим људима, он постаје лепши и изнутра и споља, и тако бива налик најлепшем лептиру, тиме улепшава овај свет, да скратим своје излагање, то је лепота његових крила, то су те боје на његовим крилима!
• Хоћеш да кажеш да је човек створен од Бога да буде господар природе тако што брине о њој?
• Богами, видим ја да сте ви баш добро обавештене о свему, али небеске теме ћемо оставити за неку другу птицу или животињу, ја имам доста посла у баба Мариној башти и кокошињцу. Лаку ноћ дивотице мале! – рече и одлете.
• Стварно је баш паметна – рече Тити смештајући се на јастук и покривајући своју сестру.
• Да, мама је била у праву. Данас је рекла Олгици да се нада да ће сова отерати мишеве из оне котарке у комшијском дворишту, јер мачке то нису урадиле. Никада мачкама неће порасти крила ако тако наставе, да ти ја кажем – рече Кики зевнувши и са осмехом склопи очи. Васка се насмеја сестриној шали и утону у јастук. Те ноћи су обе сањале прелепи шарени свет.

Сова је била изузетно вредна до јутра, свесна своје корисности, мирисне фрајле и зрикавци такође, месец и звезде су сијали најјаче што су могли не би ли постали део ове хармоније. А људи? … И људи су део свега тога, само што је то код њих мало другачије и, наизглед, малко компликованије, али свакако могуће, ако се потруде да стално расту а у души, ипак, остану деца. Тако би постали бољи и себи, и свему ономе шта их окружује.

Априла, 2020.