Крила радости

Пролог: Петогодишње близнакиње Василиса и Кира живе на прелепом острву на Медитерану, али свако лето проводе у једном малом селу на северу Србије, у зеленој равници, надомак реке Тисе. У пространом дворишту, које је припадало њиховој чукунбаби, поред старинске Куће, у крошњи зова и дуда, имају своју Кућицу под дрветом са кровним прозором у којој проводе време. Ту и спавају обасјане месечином и сјајем звезда, а преко дана се играју са инсектима и разним животињама или другом децом. Живећи тако са природом уче кроз игру о животу, људима, животињама, свету уопште.

Једне божанствене летње вечери, док су зрикавци у башти имали свој концерт а ноћна фрајла мирисом подржавала чаролију њихове музике, Василиса и Кира осликавале велика су платнена крила. Девојчице су хтеле да виде како је то имати крила лептира и замолиле су маму да им их направи. Тако су од белог платна настала четири велика крила, која су била спојена танком дрвеном летвицом и канапом привезана за рамена, како би девојчице могле да машу њима опонашајући лептире.

Завршићете то сутра, време је за спавање – рече тата пењући се у Кућицу на дрвету.
Готове смо! – узвикнуше девојчице углас.

После вечерње тоалете у Кући, вратиле су се у своју Кућицу на дрвету и легле у кревет који се налазио тачно испод кровног прозора. Небо је било посуто звездама које су сијале попут драгог камења. Свака је имала своју боју, величину и другачији облик. Свака је била посебна и дивна, као што је баш свако дете и сваки човек свој и јединствен.

Секо, шта ћемо да читамо? – упита Кира.
Можда ону књигу о лептирима. Цео дан смо са татом причале о њима, али хајде да још једном прочитамо ону дивну причу…

Кира је устала да са полице дода поменуту књигу, али ју је омео неки потпуно нови звук споља. Отворила је врата и провирила у крошњу дрвета, одакле је звук долазио.

Мислим да је то сова – рече Василиса зевајући – чула сам данас како мама и Олгица причају да се у комшилуку појавила нека сова.
Хм, у праву си, али је не видим, а баш бих то волела – рече Кира упорно гледајући ушушкану у помрачину у крошњи дуда.
Ма пусти је, ионако ћемо ускоро заспати, а то хукање може само да помогне. Хајде да читамо о лептирима.
У праву си, ево ме, само да узмем књигу…
Ко ме то тражи? – зачуше глас са прага Кућице кроз одшкринута врата, која Кира неколико минута пре тога није добро затворила.

Девојчице су се најпре уплашено погледале, Кира ускочи у кревет а онда се обе брзо покрише покривачем преко главе.

Не бојте се, то сам ја, сова о којој сте причале мало пре – рече глас и врата се отворише широм. На прагу је стајала омања сова, крупних очију. Глас јој је био смирен, сталожен, перје се пресијавало на месечини. Девојчице полако спустише покривач и погледаше ка вратима.
Ко си ти? – упиташе углас.
Кажем вам, ја сам сова из крошње дуда изнад ваше Кућице.
Зашто си онда дошла унутра код нас?
Чујем да ме помињете и видела сам да ме је Кира тражила.
О, па ти си заиста паметна – обрати јој се Василиса охрабрено и спусти покривач са главе – Мама каже да сте ви сове веома мудре птице.
Да, то тврди и Олгица. Баба Мара је рекла још и да си корисна – додаде Кира.
Хахаха, па то је баш лепо чути. Хвала и њима и вама. Баба Мари ћу се одужити у зору, тако што ћу је спасити оног великог миша из кокошињца – рече сова задовољно и са благим осмехом.
Ти ловиш мишеве?
Да, и једем их, не само да их ловим. О, па видим, ви не знате пуно о мени.
Нажалост не, осим да си „мудра“. Но, сада су нам занимљиви лептири а не птице – рече Кира.
Шта вас то толико одушевљава код лептира? Питајте ме нешто, испробајте моју мудрост.
Лептири су баш лепи. Дивних су боја и тако нежни, као неко летеће цвеће – рече Василиса сва разнежена.
Мени личе на наше слике које сликамо воденим бојицама – насмеја се Кира.
То је лепо. Видим да имате и књигу.
Да, умемо и да читамо, а и родитељи нам пуно читају, него имамо једно питање на које нам још нико није одговорио.
Да чујем, паметнице мале – рече сова благонаклоно сместивши се удобно на ограду кревета код ногу девојчица, као на неку говорницу. Одатле је могла лепо да види и чује девојчице.
Како то да од онако ружне гусенице, која цео свој мали живот једе само зелено лишће, постане очас посла онакав лептир са дивним шареним крилима, а од малих беба настану тако обични људи и то траје дууууууууугооооо, а заврши се без крила, без боја, чак и без летења? – у даху постави Тити питање.
Хм, па нисте ту у праву.
Како то мислиш? – упиташе девојчице радознало.
Сасвим сам сигурна да и од малих беба постане нешто прелепо кад порасту, само што то можда није увек видљиво голим оком као код лептира – поче сова. – Видим да ми не верујете, али вас молим да ме саслушате, сигурно ћете се на крају сложити са мном. Када је беба мала, она пије млеко, спава и расте, онда почне да пузи, па да хода, па постане дете које трчи ливадом и игра се играчкама и са другом децом, затим крене у школу и има другаре које воли, након тога крене у већу школу, па се једном и запосли кад заврши школу, неки сретну своју другу половину, неки не, други добију и децу, па гаје ту децу, па унуке и тако до краја живота. Углавном, то тако бива, али има и другачијег редоследа и варијација у животу, и све је то вредно помена, али сада нећемо о томе.
Па то све знамо – рече Васка помало разочарано.
Стрпите се мало, знам да то знате. Да, то је оно видљиво на човеку, малом и великом. И то можда по вама траје предуго и није ништа посебно. Но, ту има пуно невидљивих ствари као што су дивне особине и лепоте које човек стиче управо од времена кад је као беба и које преноси на свет око себе кроз своја дела, а то су доброта, искреност, часност, неустрашивост, љубав према свету, несебичност, смејање, радовање, певање, помагање другима и брига о животињама, сликање дивних слика и све оно лепо шта чини себи и другима…
Мислиш да је ту и када обрадујемо маму тако што скупимо играчке и наместимо свој кревет?
Наравно! Као и то када сте вредне ушколи, када читате прелепе приче које упијате као мали сунђери, када певате, трчите, када посетите некога ко је болестан или нацртате нешто лепо за баба Рајку и баба Нату, када деда Макси кажете да га волите или загрлите деда Ивана јер вам је насекао сланинице за вечеру.
Добро, ми знамо да је све то добро, али сад те више не разумем – почеша се Кира по глави збуњено.
Па видите, све лепе ствари које деца раде од њих ствара временом дивне људе, а сви дивни људи живећи на један леп и достојанствен начин и чинећи добра дела, улепшавају овај свет.
Да ниси нешто побркала, деца су украс света, каже она песма из маминог и татиног детињства – насмеја се Васка.
И то је тачно, али та деца порасту, али што су дуже деца у срцу, нарочито кад постану одрасли људи, то је свет лепши и богатији. Осим тога, увек има неке деце у свету. Ви кад порастете можете и даље бити украс света, али ће бити и неке друге деце, и неких других украса, ако баш хоћете – насмеја се сова на своје завршне речи.
Добро то схватамо, а ли шта је са крилима? Рекла си да и људи могу имати крила.
Јесам и то је тачно. Кад год некоме помогнете или га на било који начин усрећите, како се осећате?
Дивно! -повикаше девојчице углас.
Е, о томе вам говорим! Тај дивни осећај вас уздиже до небеса и даје вам крила.
Па то је као кад мама каже да је толико срећна и да би могла да полети од среће, па нас онда грли, цмаче и пусти музику да плешемо и хоће све да нам да.
Јесте, то је то! Када смо радосни изнутра осећамо да можемо све и да је све око нас лепо и онда треба ту радост да излијемо на цео свет да би постао лепши и бољи! – рече сова занесено раширених крила, али је притом изгубила равнотежу и пала са кревета, шта је насмејало девојчице.
Упс, извини што ти се смејемо, да ти помогнемо?
Нека хвала, рече сова устајући и намештајући перје, нисам ја баш тако млада, па се понекад заборавим, хихихи…
Добро, а шта је са бојама на људским крилима радости? – упита је Кики.
Па то су све оне лепе ствари које научите временом, које упијете очима које вас боје изнутра и споља као што су боје из природе, дивни цртежи које насликате или слике које видите, дивне књиге које прочитате, па све оне лепе песмице које знате да певате или да одсвирате, па све лепе речи које служе да утеше неко тужно срце или охрабре неку уплашену душицу. Ту је, заправо, све оно шта имате у себи и око себе и несебично делите са другима…
Знам шта још! – узвику Кики – када не расипамо воду док перемо зубе, или када гасимо сијалицу да не троши беспотребно струју. Тако штитимо природу!
Тако је, или када носимо стакло и папир на рециклажу – допуни је сетра усхићено.
Ух, биће ово дуга ноћ – рече сова у полугласу, али са огрмном симпатијом према паметним главицама, те настави гласно – Сваки пут када човек води рачуна о својој околини, а ту мислим и на биљке и животиње, као и о другим људима, он постаје лепши и изнутра и споља, и тако бива налик најлепшем лептиру, тиме улепшава овај свет, да скратим своје излагање, то је лепота његових крила, то су те боје на његовим крилима!
Хоћеш да кажеш да је човек створен од Бога да буде господар природе тако што брине о њој?
Богами, видим ја да сте ви баш добро обавештене о свему, али небеске теме ћемо оставити за неку другу птицу или животињу, ја имам доста посла у баба Мариној башти и кокошињцу. Лаку ноћ дивотице мале! – рече и одлете.
Стварно је баш паметна – рече Тити смештајући се на јастук и покривајући своју сестру.
Да, мама је била у праву. Данас је рекла Олгици да се нада да ће сова отерати мишеве из оне котарке у комшијском дворишту, јер мачке то нису урадиле. Никада мачкама неће порасти крила ако тако наставе, да ти ја кажем – рече Кики зевнувши и са осмехом склопи очи. Васка се насмеја сестриној шали и утону у јастук. Те ноћи су обе сањале прелепи шарени свет.

Сова је била изузетно вредна до јутра, свесна своје корисности, мирисне фрајле и зрикавци такође, месец и звезде су сијали најјаче што су могли не би ли постали део ове хармоније. А људи? … И људи су део свега тога, само што је то код њих мало другачије и, наизглед, малко компликованије, али свакако могуће, ако се потруде да стално расту а у души, ипак, остану деца. Тако би постали бољи и себи, и свему ономе шта их окружује.

Априла, 2020.

Звезда падалица Радица

Пролог: Петогодишње близнакиње Тити и Кики живе на прелепом острву на Медитерану, али свако лето проводе у једном малом селу на северу Србије, у зеленој равници, надомак реке Тисе. У пространом дворишту, које је припадало њиховој чукунбаби, поред старинске Куће, у крошњи зова и дуда, имају своју Кућицу на дрвету са кровним прозором где проводе време. Ту и спавају обасјане месечином и сјајем звезда, а преко дана се играју са инсектима и разним животињама или другом децом. Живећи тако са природом уче кроз игру о животу, људима, животињама, свету уопште.

Те вечери се у Кућици на дрвету десило нешто веома необично. Вече је почело, заправо, веома уобичајено: Тити и Кики су вечерале са татом и мамом, обавиле вечерњу тоалету и кренуле у своју Кућицу на дрвету где су лети спавале. Јулска ноћ је била топла, мирна, мирисала је на лето, на штале и летње цвеће. Црврчци су певали увелико, на небу су се упалиле звезде а Месец је такође већ био на свом месту и сијао најсјајније. Девојчице су легле у свој кревет и као и сваке вечери загледале се кроз прозор на крову Кућице.

После последње речи Тити зевну и заћута. Кики је склопила очи и само што није отпловила у царство снова кад се зачу неки тресак на крову: бам!

Но, пре него што су заустиле да зову родитеље, видеше на кровном прозору нешто сјајно. Кики се охрабри и отвори прозор, а у Кућицу упаде прелепа сјајна звезда, велика колико и девојчице.

Ко си ти? – упиташе девојчице углас.
Ох, извините драге девојчице, дозволите да се представим, ја сам звезда падалица Радица – представи се звезда љубазно и трепну љупко, шта је имало и пратећи звук: „Блинк!“
Па шта радиш на нашем крову онда? – упита је Тити радознало и одмах се расани – Звезде не падају на кровове, него негде далеко!
Нешто сам се замислила и уместо да паднем у море, падох на вашу Кућицу. Опростите, молим вас и звезде умеју да се замисле. Молим вас не љутите се.
Ма не љутимо се, ми волимо звезде, свако вече вас гледамо кроз овај прозор.
Па знамо ми то, и ми гледамо вас и радујемо се вашим причама а посебно молитви, коју слушамо свако вече – рече звезда и благо порумени – Надам се да се не љутите што вас прислушкујемо, то није лепо, знамо, али нисмо хтеле да вас плашимо.
Не љутимо се – рекоше девојчице – Но, било би лепо да знамо да нас слушате – додаде Кики – Нас је мама учила да се то не ради…
Сад си нам то рекла и опроштено је – рече Тити – Мама исто каже да треба праштати и заборавити одмах, зар не, секо?
У реду… него, знате, ја сад имам један велики изазов, да не кажем проблем, како ваша мама уме да каже. (Звезда опет порумени.) Треба да паднем у море, а овде нема више мора.
Како то мислиш нема више мора, па ми смо овде сваког лета већ неколико година и никада га није било.
О, да било га је, много година раније, ви се тога не можете сећати.
Тити, да питамо баба Рајку – рече Кики сестри.
Ах, ни она није видела море, мада зна за то. То знају многи људи, али га нису видели, а ми звезде смо га виделе, јер смо мнооооого старије од људи.
Шта хоћеш да кажеш? Да си старија од наше баба Рајке?! – девојчице су биле зачуђене.
Да, тако некако, но то сад није важно. То море се звало Панонско море и било је свуда овде около, око ваше Куће и села. Ми, звезде падалице волимо да падамо у море у јулу, јер је вода тада најтоплија, и кад паднемо на дно, претворимо се у сјајну морску звезду. Тако улепшавамо дно мора, обрадујемо рибице и цео подводни свет, али сада – звезда заплаче – сада то не могу да урадииииим, јер сам промашилааааа…. Звезда је неутешно јецала а девојчицама је било јако жао и умало нису и оне заплакале са зведом, кад се Тити сети нечег врло важног:
Чекај, звездо Радице, чекај, саслушај ме, имам идеју! Наша мама каже да увек постоји неко решење и да не треба очајавати, јер кад очајаваш, не верујеш.
Шта не радим? – упита звезда уплаканих очију.
То сад није важно, објаснићемо ти други пут – дода Кики брзо – У свакој ситуацији можемо да нађемо решење, а не да одмах кажемо како нешто није добро и да кукамо, је ли тако секо?
Да, тако је секо, ми знамо како да ти помогнемо, али нам треба тата за то.
Не, не, он неће разумети, родитељи не разумеју овако нешто – заплака звезда Радица поново.
Наши родитељи разумеју, јер они желе све да разумеју а имају и поверења у нас, и знају да је свако наше питање са неким великим разлогом. Немој да бринеш за то, а наш тата има много искуства са рекама и морима, имаће сигурно неко решење за то Панонско море или шта већ.
Добро, хајде, зовите га, али он мене не може да види, то могу само деца.
Не треба да те види, ми ћемо га питати како би он решио овакву ситуацију и он ће имати неко решење, сигурне смо. Хајде секо, назови их.

Тити узе слушалицу телефона који су направиле са родитељима а који је повезивао Кућицу на дрвету са Кућом и позва тату да одмах дође. Мама и тата су, наиме, навикли на то да девојчице постављају много питања, посебено пред спавање, и никада им није било тешко да им одговарају на иста. Добро су знали да је добро кад деца питају, кад их много тога интересује и радовали су се сваком питању. Увек су имали времена да саслушају шта девојчице занима, да пронађу прави одговор, па ако треба и да нађу неку причу на одређену тему.

Ево ме девојке, о чему се ради? – Рече тата увлачећи се у Кућицу на двету и смештајући се на под поред кревета – Лепо сам рекао да ова Кућица треба да буде већа – додаде полугласно, онако за себе.
Тата, да ли ти знаш да је овде некада било море? – упита га Кики.
Знам. То је било Панонско море које је пресушило и оставило оранице богате минералима, тако да су све њиве око нас, укључујући и нашу башту и виноград, некада биле његово дно. Зашто вас то занима?
После ћемо о томе – рече Тити – а да ли има неког другог живог мора у близини и како бисмо могли до њега?
Хм, па нема баш у близини море али има река, река Тиса која се улива у реку Дунав а река Дунав се улива у Црно море. Многи људи плове бродовима овом рутом. Мама и ја смо такође…
Хвала тата, диван си, баш си нам помогао – рекоше девојчице у глас – можеш ли сада да идеш, молим те?
Могу – рече тата помало збуњено и оде и добаци са прага Куће – Лаку ноћ, лепо спавајте! Сутра можемо на Тису!
Лаку ноћ и теби, хоћемо – узвратише девојчице и закикоташе се.
Јеси ли чула звездо Радице? Ето ти решења! Прво падни у Тису а онда је замоли да те одплови до Дунава а онда Дунав да те одплови у Црно море и то је то!
Мислиш да ме однесе?
Како год, не зановетај, већ крени да обрадујеш подводни свет, сигурно те чекају и радују ти се!

Девојчице су биле јако срећне да су помогле звезди која је и сама још више блистала од среће.

Хвала вам, баш сте добре другарице – рече им звезда – увек ћу вам памтити ову помоћ. Имате ли неку жељу да вам је испуним као знак захвалности?
Молим?! Звезде не испуњавају жеље! – узвикну Тити.
Наравно да испуњавају, ако верујете – слатко се насмеја звезда.
Сад верујемо и у то. Желимо да упознамо и твоје другарице, друге звезде.
И Месеца – додаде брзо Кики – уживамо у његовом сјају а имамо и много питања да му поставимо…. аааааааа – рече и зевну.
У реду. Испуњено је. Сад спавајте и лепо сањајте.
Хоћемо ли те икада опет срести? – упита је Тити тонући у сан.
Можда, не знам, али све је могуће ако верујете, одох сад у Тису – додаде звезда Радица подижући се ка небу док су девојчице са осмехом заспивале.

Лепо је некоме помоћи, јер срце од тога расте а душа блиста, деца то знају. Лепо је и имати некога да ти помогне, да можеш на њега да се ослониш.

Најлепше од свега је бити некоме Звезда и веровати да је све могуће.

Срећне селице

Тог дана је у Кућици на двету било веома весело, јер су Тити и Кики имале госте. Девојчицама се придружила њихова другарица Димитрија, која је такође живела у једној страној, далекој земљи, али је лета проводила код баке и деке у истом селу као и наше јунакиње. Када би Димитрија дошла, Тити и Кики су биле пресрећне и желеле су да са њом поделе све што им се десило од прошлог сусрета. Дане су проводиле заједно од јутра. Често би цртале заједно, играле се у песку, купале у базенчићу, правиле фигуре од пластелина, играле се лоптом, прескакале ластиш, а увече би седеле у Кућици на дрвету читале и причале приче, све док Димитрију не би бака позвала на спавање. Понекад би и она преноћила код својих другарица и те ноћи су биле посебно чаробне.

Други гост је био Димитријин брат од тетке Сергеј, који је био нешто млађи од њих три, али су га радо примале у друштво, јер су га јако волеле, као и он њих, а још је и умео лепо да се понаша и дели играчке. Ни мали Сергеј није живео у селу, већ у једном граду удаљеном сат времена вожње, али је у овом селу имао чак три бабе и једног деду и радо их је посећивао.

Док су се деца играла на тераси Кућице на дрвету изненада је пао један ластић на играчке. Сви су били изненађени али не и мама Ласта, која је одмах слетела крај свог птића и веселим цвркутом га бодрила да поново узлети.

Погледајте, ласта! – узвикну Сергеј.
Да, знамо целу породицу, живе ту испод комшијске стрехе, код Јоли-нени, погледај Сергеј – рече му Тити и показа на пажљиво саграђено гнездо недалеко од дрвећа у чијим крошњама је била Кућица.
Наша мама каже да су јој то омиљене птице и да се са њима дружила кад је била мала – објасни Кики откуд то познанство.
Баш са овим ластама? – упита Дмитрија сумњичаво и подиже једну обрву.
Можда не баш са овим, али сигурно са њиховим рођакама, јер то гнездо стоји ту јаааако дуго – прискочи Тити да појасни.
Тако је – однекуд се створи мама Ласта – сво троје сте у праву, у неку руку. Ми ласте кад једном направимо гнездо, дуууууго живимо у њему. Генерацијама, и сви се познајемо међусобно.
Али ви нисте ту све време – подсети је Димитрија.
Тако је, нисмо. Ми смо птице селице. Лети живимо овде а зиму проводимо на југу.
Драго ми је. Ми смо деца селице, и ми лета проводимо овде а зиму на Медитерану – закикота се Кики – Наш тата каже да је то за нас тако нормално, а сад видим да нисмо једини… – весело дода и сви се насмејаше.
Па баш сте духовите девојчице! То је лепо, да нисмо неки род? – прихвати Ласта шалу.
Мислим да ипак нисмо – одговори јој мали Сергеј истим тоном и смех се појача.
Децо драга, то је леп живот, потпуно вас разумем. Мислим да треба да уживате у таквом начину живота, има ту пуно тога лепог, рекла бих – рече ласта – и овде и тамо.
Има, то је баш баш узбудљиво, је ли тако другарице? – потврди мудра Димитрија.
Тако је, само што се наша мама сита исплаче кад одлазимо одавде, и онда је данима тужна… – тихо заврши Кики своје запажање.
Да, мама је некако срећно-тужна чак и кад дође овде, то тек не разумем – подсети Тити на то да деца све виде, и све чују.
Људи се често везују за места из којих потичу – рече ласта – без обзира из којих разлога су их напустили. Ваша мама воли да борави овде, јер је ту боравила и као дете. Знам то, причале су ми неке ласте које су у вашој штали имале гнездо…
Дааааа! Мама нам је причала како је посматрала ласте док хране своје ластиће.
Тако је, деца се стапају са природом и уживају у сваком тренутку и није им битно где су, већ с ким су, њима је заправо важно да су са мамом и татом, са баком и деком и другима које воле. Било би дивно да остану да цене те благословене тренутке који ће их пратити кроз цео живот. Деца су чисте душе и зато разумеју језик птица и животиња, зато умеју да се спријатеље са звездама и цвећем. Зато и ми птице волимо децу и кад год нам се укаже прилика, причамо са њима.
А јеси ли и ти тужна кад се селиш одавде и оданде? – упита је Димитрија.
Неееее, ја нисам тужна кад одлазим одавде или оданде, ја се радујем новом сусрету и новом искуству. Једноставно, волим да сам овде кад сам овде, и тамо кад сам тамо. Схватате ли? Кад сам овде, волим ваше двориште и башту, овај кров и моје гнездо, и ово зеленило, и равницу и Тису и вас. Вас посебно волим! Не размишњам шта је тамо остало, јер кад одем тамо, онда ћу волети оно шта је тамо, и тако у круг…
Па то је лепо. И ми волимо ову нашу Кућицу и нашу Кућу и играчке и двориште и све људе овде а кад одемо на Малту, уживамо у купању у мору, у игрању у песку, имамо пријатеље које баш баш волимо, и играчке и … Је ли тако секо? – подсети се Тити шта све воли.
Дааааааа, ласто, ти си једна баш паметна птица! – рече Кики весело.
И ја волим кад сам овде! Увикну Сергеј, који их је све време ћутке слушао и правио неку предивну лађу од коцкица.
И ја волим кад сам овде и волим кад сам у Енглеској, а волим и кад одем у Швајцарску код баба Марије – узвикну Димитрија, која је истог момента схватила чаролију ластиних речи. Мораћу ово да испричам мами, јер и моја мама плаче кад одлази одавде, као и ваша.
Можда маме ово не знају… – рече Тити као да размишља на глас.
Знају, знају – насмеја се Ласта цвркутаво – само су маме посебна бића, па се понекад забораве, а то ћете схватити кад и саме постанете маме. Мада сте ви нова генерација мама, али о томе други пут. Одох, имам посла, желим да искористим дан!

И тако ласта оде да ухвати дан а деца наставише започету игру, јер она то раде кроз игру. Тако се у целој васељени успостави хармонија која увек настаје када дечија срца пригрле неку животну мудрост. Од тога певају и птице и цвеће, од тога звезде сијају јаче а трава расте брже. Деца се лепо уклапају у ту слику, јер срцем препознају истину.

А одрасли?… Хм, са њима је мало теже, али и њима је то могуће ако верују да је могуће.

Новембра, 2019.