Будим се пре сата. Неколико минута пре 5 ујутру. Полумрак у соби са три кревета, сточићем у једном и умиваоником у другом углу. Прозори су преко целог зида, на једном од њих ролетне делимично спуштене. Не чује се бука са улице, иако је соба окренута ка једној од главних саобраћајница у граду. Прерано је чак и за Велики Град. Априлско јутро тихо чаврља у оближњим крошњама, сунчеви зраци се промаљају стидљиво и обећавају леп, сунчан дан. Иако не излазим десетак дана из ове зграде, радује ме сваки леп дан и раскош пролећа оличеног у зеленилу крошњи из оближњег дворишта и плаветнилу неба. То видим са прозора. То је раскош коју гледам сваки дан. Прихватила сам ситуацију у којој сам, у миру сам са собом, са Богом, са свима око себе а бебе су све боље и боље. То ми је и најважније. Спремна сам да још један викенд проведемо у болници. Седим на кревету и посматрам своје цимерке које се буде. Чудно сам радосна упркос свему и негујем ту радост, не дозвољавам да је ишта угрози. Каја устаје, каже нешто духовито, кикоћем се као шипарица, а она пушта музику. Пита да ли нам је то ок. Не волим Рибљу чорбу али јој нећу рећи, уживам у тренутку. „Свануло је изнад цркве Светог Марка“ чује се са Кајиног телефона, она певуши и одлази на умивање. Мира устаје, пожели нам добро јутро и ћутећи одлази до прозора да подигне ролетну. Ускоро све три гласно певамо и смејемо се речима и баналности тренутка. Гледам те две храбре и дивне жене кроз сузе олакшанице. Сваки дан посматрам њихову борбу са собом. Заправо, у њима видим себе, сво своје надање, сва очекивања и страхове. Знам да ће све на крају бити добро и трудим се да им то свакодневно говорим. И њима и себи. То шапућем и својим бебама кад их донесу на подој.
Дан је наставио уобичајеним током, чују се кораци и гласови у ходнику, дежурна сестра улази, доноси терапију, ми смо већ увелико будне и причамо о свему и свачему, долази Јована (још једна хероина мојих болничких дана) после ње визита, доносе бебе на подој. Чујем Кају како тепа свом сину „чедо моје“ и мислим се како је то нешто најлепше што сам чула. Гледам Миру надвијену над својим сином у наручју као да ће овог момента сву своју љубав да излије на ту слатку векницу, и схватам шта заправо значи бити мајка. Боже драги, каква надреална ситуација, мислим се док са сузама у очима гледам једно од своја два чуданца како спокојно извлачи из мене оно најбоље што тренутно могу да јој дам. Изговарам нечујно молитве и неке лепе речи попут: хвала ти што си дошла, сунашце моје, душо, љубави, срцуленце, кућице за луткице, дивото живота, све је добро и биће нам дивно кад стигнемо кући, тата нас чека, баба не може да дочека, водићу те на море, у прак, у Хоргош… Јесам радосна, а опет стално плачем. Кажем себи да је то добро, да тако отпуштам сву напетост и тугу од прошле седмице. На моменте сам потпуно свесна. На моменте, опет, некако лелујава и одсутна. Неколико сати касније, док је у нашој соби свакодневница у пуном јеку, долази сестра и каже да ме зове докторка. Без икаквих мисли устајем и крећем ка вратима, а моје цимерке занемеше. Осећам њихову бојазан али нећу да реагујем. Немам времена да сад мислим о томе, знам да су препознале ситуацију, знам да им је позната, али бирам да без речи и мисли изађем из собе.
„Добар дан, докторка.“
„Добар дан, мајчице. Ево, потпишите овде, идете данас кући“, каже потпуно смирено и опуштено, као да је рекла нешто најобичније на свету. Заврти ми се у глави, седнем на прву столицу коју видим, почињем да дрхтим и сав онај страх који сам вешто избегавала свих ових дана искочи као дивља звер и спопаде ме с леђа. Од његове тежине сам нема.
„Чујете ли ме, идете данас кући? Госпођо Јабланов!“
„Јесте ли сигурни?“ питам је једва чујно „Све је у реду са бебама…?“ Чујем сумњу која се прикрала из ко зна ког ћошка мог мозга.
„Наравно да сам сигурна, Ви сте добро, бебе су сад стабилне, оно шта им је сад најпотребније је да их мама и тата грле и мазе, да их стално држе у наручју, да осете да их воле. Чујете ли ме? Ми смо урадили све што је до нас. Сад им је само Ваша љубав потребна.“ Каже пружајући ми отпусне листе и храбрећи ме насмејаним погледом. Можда и не схвата да ми је дала најбољи савет у животу кад су деца у питању.
„Хајде, пакујте се. Јавите својима да дођу по вас око један.“ Руком ми показује ка вратима, не скида осмех с лица и ја излазим у ходник као да сам у сну.
Придржавам се за рагастов, за зид… Боже, хвала Ти, дај ми снаге да се саставим! Изненада дижем руке високо и поскакујем немо! Срећна сам, схватам да сам мало погубљена, дрхтим, срце ми расте до небеса, поскакујем у ходнику као дете на ливади, не знам одакле ми сад знага за то, провирујем кроз стаклена врата собе где су бебе: „Девојке, идемо кући!“ шапућем и машем им: „Јеееееееее, чујете ли ме?!“ Скоро да трчим по ходнику. Дође ми да одлетим на четврти спрат до неонатологије и изгрлим оне дивне људе који су бдили над мојим бебама данима и ноћима, а мене сваки пут охрабривали да ће све бити добро.
Улазим у собу. Каја, Мира и Јована седе непомично и ћуте. Гледају ме белих лица. Ја се осмехнем и излијем радост на њихова устрептала срца пуна зебње и ову собу која ми је сада нестварно лепа.
„Идемо кући! У један!“ узвикнем и смејем се неконтролисано. Оне се смеју и кажу нешто лепо, видим им наду на лицима.
„И ви ћете ускоро, знам. Кад једна крене, ето и друге, и треће…“ кажем и заиста то мислим. И даље сам мало збуњена, држим леву руку на уснама, као да им браним да говоре даље, а уствари, не знам шта ћу са собом.
Напољу је радни дан, чује се бука саобраћаја са улице, гласови из оближње школе, неко неког дозива, неко се прегласно смеје, чује се живот који тече упркос овој соби и нашим судбинама. Почињем да пакујем ствари, зовем Петра да му кажем да дође по нас, не знам шта ћу са приливом енергије која ме обузела, нити могу да обуздам олују у глави. Да ли ћу умети даље, питам се несигурно. Ма дааааај бреее! Одмахујем руком и сопствену несигурност нокаутирам у трену. Мислим на моју мајку и њене страхове откако сам у болници, мислим на све оне који су ме охрабривали ових дана, мислим на ове дивне жене са којима проведох неколико најважнијих дана свога живота и од којих научих много. Мислим на своје бебе које ће ускоро бити у свом кревецу, које ћемо мазити и љуљати и љуљати и мазити и говорити им да их волимо до сто неба и назад … Одједном ми се врати пред очи ово божанствено јутро, које је тако обећавало, они зраци сунца који су попут анђела донели дивну вест и она песма са Кајиног телефона, која ће ме пратити док сам жива…
И овог априла, четири године касније, срце ми заигра кад помислим на три храбре мајке и две преслатке бебе у мојим очима оног јутра.
