Stiže me tuga na sred kuhinje u neočekivani sat, i u trenutku usahnuh kao otpala maslina na kamenu.

„Ide mi se Kući“, kažem Petru suznih očiju, drhtavog i jedva čujnog glasa, kao da sam već otišla.

Ćutke me uzima za ruku i vodi u dečiju sobu. Njih dve sede na donjem krevetu i listaju neku veliku knjigu kikoćući se.

„Evo, doveo sam te kući“, kaže puštajući mi ruku tek kad sam sela na stoličicu pored ograde kreveta na sprat.

Gurnem glavu u njihove isprepletene kose i udišem miris Kuće žmureći.

„Gde je vaša kuća?“ pitam tiho ne želeći da prekinem igru.

Kira se malko okrenu, pomazi me nežno levom rukom po glavi i reče jednostavno:

„Ti si naša kuća“.

Novembar, 2020.

“Mama in the Garden of Hojgoš”

Naše devojke govore tečno i srpski i engleski. U školi uče malteški, a učiteljica tvrdi da su dosta dobre u tome. Nikada ih nisam čula kako ga govore, a kad ih pitam šta znaju da kažu na malteškom, kažu: „Bonđu“ (dobar dan) i izmotavaju se uglavnom. Nemački prepoznaju i poneku reč znaju, kao i nekoliko pesmica koje često pevaju. (Uvodom hoću da kažem da im jezici idu, da brzo kapiraju i da imaju sluha, ne znam šta se sad ovako raspisah…)

Dakle, ne znam da li se i kod druge dece koja govore više od jednog jezika paralelno, kao kod naše često desi da zamene slova, da naopako nauče neku reč ili je jednostavno izgovore na svoj način, pa tako „outfit“ bude „elfit“ i nema šanse da ih ispravimo. „Elfit i tačka!“ kaže Vasilisa i ja u takvom momentu nemam nameru da menjam pomenuti znak interpunkcije. No, ponekad ne popuštam, ali uključim svoje diplomatske sposobnosti (barem verujem da je reč o istima), pa kao svaka mudra mama krenem razborito i trezveno.

Ovaj januar smo proveli u Srbiji, u našem prelepom Horgošu, te smo tamo proslavili i Božić po julijanskom kalendaru. (Da ne bude zabune, slavimo i onaj po gregorijanskom, jer živimo na Malti i trudimo se da naučimo decu da svoje poznaju a tuđe poštuju.) U pripreme za Božić spadaju i neizbežni pokloni. Najviše volim da odemo svi zajedno u radnju i onda same izaberu šta žele. Bude to ponekad baš uspešno, nekad se ne mogu tako lako odlučiti, pa se i pusti neka suzica, ali se ipak na kraju dogovorimo i svi radosni izađemo napolje. Zimus je odlazak u jednu subotičku radnju sa dečijim igračkama bio poseban, jer nisu mogle nikako da se odluče šta će, ali su smislile šta će prvo, šta da ostave za drugi put. Pomislih, pa dobro, nije loša strategija a možda i zaborave. No, potonje se ne dešava. Znam ja i to, ali se sve nešto pravim da ne znam. Vasilisa je danima posle te kupovine pričala o „onoj majoj jisici“ koju je zvala „Pingpong“. Pogledam na internetu da se informišem i shvatim da je reč o roze lisici sa žutom krunom imena Pingfong iz nekog crtanog filma koji već dugo gledaju. Kažem joj da se ta lisica zove: Pinkfong, sa f u drugom delu imena i naglasim celo ime da me jasno čuje. Kažem i da sam proverila na internetu. K’o velim, važan podatak, ne pričam napamet i dajem dobar primer na temu provere šta pričaš. Ona me ignoriše i nastavlja po starom. Kira joj se pridružuje i sada sam ja manjina, a manjina biva obično nadglasana… Dobro. Potrudih se da me to ne tangira ali želim da ne brkaju tu „jisicu“ sa reči ping-pong, koju tek treba da nauče. Jednog lepog jutra, dok smo se vozile ka subotičkoj Sabornoj crkvi, pokušah smireno i razborito da objasnim. Slušale su me, a slušala me je i Majka, koja smatra preteranim moja jezička brušenja i izrazom lica pokazivala taj stav.

• Mama, možemo li posje mojim te da idemo i kupimo Pingpong? – pita Vasilisa lepo i kulturno.
• Ljubavi, možemo, ako ona radnja radi, kupićemo je, ali hoću da me sada dobro saslušate. Ta lisica se zove PINKFONG. Znači, p kao tata Petar a f kao fiš, a ne dva puta p. Ne znam zašto nećete to da čujete i zašto nećete da me poslušate. Pa valjda znam da čitam i valjda sam i ja nekada u pravu… – Ovo potonje kažem pomalo očajnički, šta mojoj Majci izazove neki osmeh u stilu: „E, sad ćeš da čuješ kako si u pravu“ i u momentu mi skoči živac, što bi kaz’li.
• Dobjo mama, u jedu – počinje Vaska sva razumna, staložena i velika – ti si u pjavu, aji mi ćemo da je zovemo kako mi hoćemo. U jedu?

Dramska pauza je potrajala, baba Jajka je prasnula u smeh, a ja sam se trudila da ostanem staložena i bez ikakvih reči i misli. Potpuno praznog hoda u glavi. „Misliću o tome drugi put“, pomislih i odvrnuh radio.

Januara, 2020.

Pre neki dan otišla sam sa devojčicama u jednu knjižaru-svaštaru, tzv. stationary, da kupimo blok za slikanje, lepak i ulje pomorandže za osvežavanje prostora (spisak je u prilog raznolikosti sadržaja dućana). Te malteške radnje posebna su priča, nema čega nema i uvek se iznenadim šta sve tamo mogu da nađem. Često imaju i aparat za fotokopiranje ili mogu da štampaju fotografije. Ima ih u svakom kraju. Obično su male i tesne, i čoveku je potrebno mnogo vremena da ih detaljno razgleda. Često ih obilazim, jer volim da se informišem gde čega ima u našem „malom mistu“, pa kad mi nešto ustreba, samo skoknem do te i te radnje, ne lutam.

U ovo doba godine, svi pomenuti objekti PUNI su igračaka i božićnih ukrasa, i nisu baš mesta na koja treba otići nespreman sa decom. No, kasno beše da mislim o tome, jer sam već bila u redu a devojčice klečale pored neke lutke na poziciji „na izvol’te“, na samom ulazu. Obavih kupovinu i krenusmo u auto, kao da ne sledi mali ali značajan tektonski poremećaj.

Kira: Zašto nismo kupiji onu jutku?

Ja: Ne možemo i danas da kupimo igračke, kupili smo juče Miniku i malu Barbiku koje ste izabrale kada smo išle po rođendanski poklon za Džejmija – podsećam ih na jučerašnju kupovinu i njen cilj, pa i ishod.

Vasilisa: Zašto ne možemo?

Ja: Mislim da nije u redu da baš svaki dan kupujemo igračke. Trebalo bi da se prvo igrate sa onima od juče.

Kira: Ali tjeba da kupujemo igjačke baš svaki dan! Uvek kad ih vidimo. One su tužne u jadnjama, one voje da budu u nekim kućama gde ima deca a ne da žive po nekim jadnjamaaaaa – i gorko zaplaka.

Ostadoh bez reči nekoliko minuta. Da smo u nekoj drugoj situaciji, odmah bih je zagrlila i prepustila se milini da nas preplavi i bura prođe, ovako – reči su mi bile jedina „alatka“. Kad sam se malo sastavila, krenu iz mene verbalna reka, za koju nisam bila sigurna iz koje godine datira i kome šta objašnjava. Rekoh da ih zaista potpuno razumem, ali da misle malo i na novu Miniku i malu Barbiku koje su ostale same kod kuće, pa pređoh na to šta sve mogu da rade sa njima, u koju kućicu (od četiri) mogu da ih stave, i kako i one mogu da budu tužne jer se nisu igrale dovoljno a već se traže nove… Izbegoh da ih podsetim na gomilu igračaka koje imaju, jer nisam sigurna da deca na ovom uzrastu to shvataju kao odrasli. Toliko sam se unela u priču i uspela da im skrenem pažnju, da su najpre počele nešto između sebe da pričaju, a onda i da me isključe iz razgovora… a baš sam se nešto unela u priču i dete u meni je sve shvatilo.

Novembra, 2019.

Sako veče pred spavanje u našoj kući se čitaju priče. Nas dvoje najčešće, ali i njih dve (4.5 god) kada žele da nam pokažu da su velike. Mi tada slušamo i rastemo kao kvasac, što bi rekla baba Rajka. Nakon što ugasimo svetlo, ako se odmah ne zaspi, mama treba još da ispriča neku kratku priču. Obično izmišljam priče na licu mesta. Već duže vreme imam serijal sa istom temom i varijacijama na nju: dve divne devojčice žive u jednom lepom selu (Horgoš), u prelepoj žutoj Kući (koja liči na roze kuću, uvek me dopuni Kira) a u dvorištu imaju kućicu na drvetu sa prozorom ka nebu. Kroz taj prozor ih stalno posećuju razni gosti: od bubica do Meseca i zvezde Danice. Toliko zadovoljstva mi pričinjava to izmišljanje u trenutku, da se potpuno unesem i predam, te ponekad ne vidim da su zaspale;  a neretko i sama utonem u neki polusan i osetim mirise koje rečima prizivah. Kroz te priče provuče se kao lahor i moje detinjstvo proživljeno u pomenutom okruženju, pa sva se raznežim i maštanju nema kraja. Drži me i u snu. Sinoć sam pričala istinitu priču o lastama koje su horgošku Kuću posećivale redovno i gnezdu koje su napravile.

„ U našoj štali živela je kobila Činka, a kad dođe leto, tamo su dolazile i laste“, počela sam da pripovedam. „ Lepe, plavo-bele ptičice, sa prelepim glavama i dobroćudnim okicama. Mnogo sam volela da posmatram kako roditelji laste hrane svoju decu, lastiće, a žuta štrafta ispod njihovih kljunića bila je, prosto, čarobna. Često sam je sanjala…“

„A na koga si ti ličila kad si bila mala, na mene ili na Titi (Vasilisin nadimak)?” prekinu Kira moj zanos i vrati iz štale u krevet.

„Na obe”, snađoh se u trenutku „nekako pomešana sam bila”, dodajem i sama sebi zvučim smešno, ali je stvarno tako. „Kao što je tata bio pričljiv na Titi a umiljat na Kiki…”

„Ali na koju više?” uporna je.

„Hm, to ne znam tačno, ali kad pogledam slike, ponekad imam tvoje oči i Titin osmeh (poljubim radoznale kupinice), a ponekad mi se učini da imam tvoje zubiće i Titinu bradu (ljubim pomenutu bradicu), ili…”

„Da nam pokažeš te slike da i mi vidimo to pomešano”, ozbiljna je, dok joj se san šunja iza trepavica.

„Hoću, kad odemo u Horgoš”, kažem raznežena do suza, što zbog pomenutog odlaska, što zbog zajedničkih uspomena na detinjstvo koje će ih pratiti kroz život, ali ipak najviše zbog toga, što sam baš sva takva, na razne načine, pomešana.

Oktobra, 2019.

Pored toga što nam u ovoj dijaspori nedostaju neki dragi ljudi iz otadžbine, nedostaju nam, kao i svim iseljenicima, i razne namirnice poput bele bačke slanine, šunke, kajmaka, čvaraka… Nedavno nam je stigao paket čvaraka i pečenice, šta je naše devojke posebno obradovalo, pa se isti jedu i za doručak i za večeru. U školu se ne nose, izborismo se nekako, a po tipiku je ručak uvek kašikom, šta ustanovismo odavno.

„Kiki, kosa ti je puna čvaraka, molim te obriši ruku pre nego se hvataš za glavu“, primećujem dok salvetom otresam braon grumenčiće iz njene kose. Kira ćuti, ne reaguje i koncentrisana bira braon komadiće, koji brzo nestaju u njenim ustima uz slasni zvuk: mmmmm, dok joj se šaka već izgubila negde iza desnog uveta. Nema vremena da odgovori, jer se potez ponavlja posle neprimetne pauze ali joj vrcava sestra bliznakinja priskače u pomoć:

„Ja misjim da je hoćela da joj kosa bude čvajkava.“

Obe se kikoću a usne i obrazi im se cakle. Čvarkavo, nema šta!

Maj, 2019.

Budim se pre sata. Nekoliko minuta pre 5 ujutru. Polumrak u sobi sa tri kreveta, stočićem u jednom i umivaonikom u drugom uglu. Prozori su preko celog zida, na jednom od njih roletne delimično spuštene. Ne čuje se buka sa ulice, iako je soba okrenuta ka jednoj od glavnih saobraćajnica u gradu. Prerano je čak i za Veliki Grad. Aprilsko jutro tiho čavrlja u obližnjim krošnjama, sunčevi zraci se promaljaju stidljivo i obećavaju lep, sunčan dan. Iako ne izlazim desetak dana iz ove zgrade, raduje me svaki lep dan i raskoš proleća oličenog u zelenilu krošnji iz obližnjeg dvorišta i plavetnilu neba. To vidim sa prozora. To je raskoš koju gledam svaki dan. Prihvatila sam situaciju u kojoj sam, u miru sam sa sobom, sa Bogom, sa svima oko sebe a bebe su sve bolje i bolje. To mi je i najvažnije. Spremna sam da još jedan vikend provedemo u bolnici. Sedim na krevetu i posmatram svoje cimerke koje se bude. Čudno sam radosna uprkos svemu i negujem tu radost, ne dozvoljavam da je išta ugrozi. Kaja ustaje, kaže nešto duhovito, kikoćem se kao šiparica, a ona pušta muziku. Pita da li nam je to ok. Ne volim Riblju čorbu ali joj neću reći, uživam u trenutku. „Svanulo je iznad crkve Svetog Marka“ čuje se sa Kajinog telefona, ona pevuši i odlazi na umivanje. Mira ustaje, poželi nam dobro jutro i ćuteći odlazi do prozora da podigne roletnu. Uskoro sve tri glasno pevamo i smejemo se rečima i banalnosti trenutka. Gledam te dve hrabre i divne žene kroz suze olakšanice. Svaki dan posmatram njihovu borbu sa sobom. Zapravo, u njima vidim sebe, svo svoje nadanje, sva očekivanja i strahove. Znam da će sve na kraju biti dobro i trudim se da im to svakodnevno govorim. I njima i sebi. To šapućem i svojim bebama kad ih donesu na podoj.

Dan je nastavio uobičajenim tokom, čuju se koraci i glasovi u hodniku, dežurna sestra ulazi, donosi terapiju, mi smo već uveliko budne i pričamo o svemu i svačemu, dolazi Jovana (još jedna heroina mojih bolničkih dana) posle nje vizita, donose bebe na podoj. Čujem Kaju kako tepa svom sinu „čedo moje“ i mislim se kako je to nešto najlepše što sam čula. Gledam Miru nadvijenu nad svojim sinom u naručju kao da će ovog momenta svu svoju ljubav da izlije na tu slatku veknicu, i shvatam šta zapravo znači biti majka. Bože dragi, kakva nadrealna situacija, mislim se dok sa suzama u očima gledam jedno od svoja dva čudanca kako spokojno izvlači iz mene ono najbolje što trenutno mogu da joj dam. Izgovaram nečujno molitve i neke lepe reči poput: hvala ti što si došla, sunašce moje, dušo, ljubavi, srculence, kućice za lutkice, divoto života, sve je dobro i biće nam divno kad stignemo kući, tata nas čeka, baba ne može da dočeka, vodiću te na more, u prak, u Horgoš… Jesam radosna, a opet stalno plačem. Kažem sebi da je to dobro, da tako otpuštam svu napetost i tugu od prošle sedmice. Na momente sam potpuno svesna. Na momente, opet, nekako lelujava i odsutna. Nekoliko sati kasnije, dok je u našoj sobi svakodnevnica u punom jeku, dolazi sestra i kaže da me zove doktorka. Bez ikakvih misli ustajem i krećem ka vratima, a moje cimerke zanemeše. Osećam njihovu bojazan ali neću da reagujem. Nemam vremena da sad mislim o tome, znam da su prepoznale situaciju, znam da im je poznata, ali biram da bez reči i misli izađem iz sobe.

„Dobar dan, doktorka.“

„Dobar dan, majčice. Evo, potpišite ovde, idete danas kući“, kaže potpuno smireno i opušteno, kao da je rekla nešto najobičnije na svetu. Zavrti mi se u glavi, sednem na prvu stolicu koju vidim, počinjem da drhtim i sav onaj strah koji sam vešto izbegavala svih ovih dana iskoči kao divlja zver i spopade me s leđa. Od njegove težine sam nema.

„Čujete li me, idete danas kući? Gospođo Jablanov!“

„Jeste li sigurni?“ pitam je jedva čujno „Sve je u redu sa bebama…?“ Čujem sumnju koja se prikrala iz ko zna kog ćoška mog mozga.

„Naravno da sam sigurna, Vi ste dobro, bebe su sad stabilne, ono šta im je sad najpotrebnije je da ih mama i tata grle i maze, da ih stalno drže u naručju, da osete da ih vole. Čujete li me? Mi smo uradili sve što je do nas. Sad im je samo Vaša ljubav potrebna.“ Kaže pružajući mi otpusne liste i hrabreći me nasmejanim pogledom. Možda i ne shvata da mi je dala najbolji savet u životu kad su deca u pitanju.

„Hajde, pakujte se. Javite svojima da dođu po vas oko jedan.“ Rukom mi pokazuje ka vratima, ne skida osmeh s lica i ja izlazim u hodnik kao da sam u snu.

Pridržavam se za ragastov, za zid… Bože, hvala Ti, daj mi snage da se sastavim! Iznenada dižem ruke visoko i poskakujem nemo! Srećna sam, shvatam da sam malo pogubljena, drhtim, srce mi raste do nebesa, poskakujem u hodniku kao dete na livadi, ne znam odakle mi sad znaga za to, provirujem kroz staklena vrata sobe gde su bebe: „Devojke, idemo kući!“ šapućem i mašem im: „Jeeeeeeeee, čujete li me?!“ Skoro da trčim po hodniku. Dođe mi da odletim na četvrti sprat do neonatologije i izgrlim one divne ljude koji su bdili nad mojim bebama danima i noćima, a mene svaki put ohrabrivali da će sve biti dobro.

Ulazim u sobu. Kaja, Mira i Jovana sede nepomično i ćute. Gledaju me belih lica. Ja se osmehnem i izlijem radost na njihova ustreptala srca puna zebnje i ovu sobu koja mi je sada nestvarno lepa.

„Idemo kući! U jedan!“ uzviknem i smejem se nekontrolisano. One se smeju i kažu nešto lepo, vidim im nadu na licima.

„I vi ćete uskoro, znam. Kad jedna krene, eto i druge, i treće…“ kažem i zaista to mislim. I dalje sam malo zbunjena, držim levu ruku na usnama, kao da im branim da govore dalje, a ustvari, ne znam šta ću sa sobom.

Napolju je radni dan, čuje se buka saobraćaja sa ulice, glasovi iz obližnje škole, neko nekog doziva, neko se preglasno smeje, čuje se život koji teče uprkos ovoj sobi i našim sudbinama. Počinjem da pakujem stvari, zovem Petra da mu kažem da dođe po nas, ne znam šta ću sa prilivom energije koja me obuzela, niti mogu da obuzdam oluju u glavi. Da li ću umeti dalje, pitam se nesigurno. Ma daaaaaj breee! Odmahujem rukom i sopstvenu nesigurnost nokautiram u trenu. Mislim na moju majku i njene strahove otkako sam u bolnici, mislim na sve one koji su me ohrabrivali ovih dana, mislim na ove divne žene sa kojima provedoh nekoliko najvažnijih dana svoga života i od kojih naučih mnogo. Mislim na svoje bebe koje će uskoro biti u svom krevecu, koje ćemo maziti i ljuljati i ljuljati i maziti i govoriti im da ih volimo do sto neba i nazad … Odjednom mi se vrati pred oči ovo božanstveno jutro, koje je tako obećavalo, oni zraci sunca koji su poput anđela doneli divnu vest i ona pesma sa Kajinog telefona, koja će me pratiti dok sam živa…

I ovog aprila, četiri godine kasnije, srce mi zaigra kad pomislim na tri hrabre majke i dve preslatke bebe u mojim očima onog jutra.

 

 

Naše troipogodišnje bliznakinje smo odveli prvi put u bioskop. Kada smo im rekli kuda idemo, obasule su nas pitanjima raznim: Ima li tamo igračaka? A puno dece? Kako to izgleda? Kako se to kaže na engleskom? Hoćemo li već jednom stići?!

Kao dete sam mnogo volela da idem sa Tatom u bioskop. U vreme mog najranijeg detinjstva živeli  smo u Majdanpeku, gde je bioskop redovno radio. Išli bismo nedeljom pre podne, Mama bi ostajala kod kuće da skuva ručak, ispeče kolače i dočeka nas u mirišljavoj kući sa postavljenom trpezom i neizbežnim belim stolnjakom. Sećam se uzbuđenja kada bi me spremala da krenem, kako sam veselo skakutala usput držeći Tatu za ruku i ljubavi koju sam osećala prema njemu, kao i one koju je on osećao prema meni. Meni je moj Tata bio sve. I ja njemu. Govorila sam da me je Tata rodio i dok bi mi se deca ispred zgrade smejala i zadirkivala me, ja bih uspravno stajala sama usred njihovog smeha i bila sigurna da je to istina. Moja Majka bi burno reagovala na te podsmehe i ruganja, istrčavala na ulicu da me zaštiti, ali ja se nisam dala. Zašto i bih kad me je Tata stvarno rodio? Na svu sreću, u to vreme sam bila više ubeđena u svoja osećanja, nego što bi me uzdrmalo mišljenje drugih. Imala sam godina koliko moje devojke sada…

Izabrali smo da gledamo Pepu prase i epizode koje nismo do sada gledali. Proverili smo trajanje predstave i zaključili da ćemo svi izdržati. Nismo se prevarili. Bilo je uzbudljivije nego što smo i mogli da pomislimo. I za njih dve, i za nas. Najveće iznenađenje čitave akcije bila je Pepa prase koja nas je čekala ispred bioskopa. Znate one odlične kostime koje glumci obuku, ali ništa ne pričaju? Ova Pepa nije čak ni groktala. Imala je svoju standardnu crvenu haljinicu, krunu na glavi, šta je Kiru posbeno oduševilo (jer trenutno voli samo princeze) i veliki zagrljaj za sve koji se usude da joj priđu. Bilo je i dece koja su se plašila da se susretnu sa svojim omiljenim crtanim junakom, koji nije na svom uobičajenom mestu: u televizoru ili tabletu. Priznajem, kad bolje razmislim, nije svejedno. Ne znam kako bih se i sama ponašala onomad, ispred majdanpečkog biskopa, da mi je Pipi Duga Čarapa istrčala raširenih ruku i onim vragolastim kezom, ili Vinetu dojahao na konju zvanom Ilči…

Devojke su videle Pepu još kroz prozor kola dok smo tražili parking i počele da ciče od radosti. Kada smo joj prišli posle nekoliko minuta, posmatrala sam pažljivo reakcije naših sve na svetu. Uživam u trenucima kad dožive nešto novo. Delim to uzbuđenje i drhtim i sama kao prut. Valjda dete u meni oslobađa svoj krik autentičnosti i buni se zbog svog smeća kojeg ga zatrpavam decenijama. Kira je ozbiljna. Drži me čvrsto za ruku i prilazi oprezno ćuteći. Vaska se smeje i kaže oduševljeno: „Pa ona stvarno postoji!“ Suze mi zamute vid i trudim se da ne zaplačem. Ne znam zašto bih zaslinila baš u ovom trenutku, ali ono dete u meni drži čvrsto svog tatu za ruku i zna da na njegovu podršku može da računa. Hrabrim Kiru da može da priđe Pepi sa sekom, da smo mi tu, da je sve u redu. Da je u redu i ako to ne učini. Nakon nekoliko sekundi ustručavanja, njih dve se zatrče ka Pepi raširenih ruku i utonu u njen mekani zagrljaj sa osmesima koji prekriše nebo, a ja, tj. ono dete u meni se rasprši u svetlucavi prah koji prekri celu scenu, kao što bi se dešavalo i onomad kada je išlo sa Tatom na matine.

 

Novembra, 2018.

Nisam za to da deca spavaju sa nama. Naravno, uvek ima izuzetnih situacija i tada nemam nikakvih ograničenja, tada sve može. Pod tim podrazumevam: bolesti, začepljen nos ili kašalj, temperaturu, šta za posledicu ima to da bude jedna drugu i onda su nam jutra njanjava i nervozna, dani nesipavani i naporni.
„Mamaaaaaaaaaaaa!“ probudi me nečiji glasić iz najdubljih dubina sna u koje sam, čini mi se, pre sekund utonula. Ustajem i odbauljam u sobu naspram naše. Vrata na obe sobe su širom otvorena, svetlo u hodniku prigušeno, tek toliko da ne bi došlo do povreda roditelja po mraku. (Da, pravilo je da ustaje onaj koga zovu, a Bogu hvala, nikad to nije uvek isti roditelj. Od čega to zavisi, nismo nikada ustanovili, ali smo mnogo zahvalni na tome.) Shvatam da se neko prevrće po krevetu, da nešto nije u redu. Shvatim da je to Vaska i da je ona zvala malo pre. Ponudim nošu. Prihvata. Posle toga uzmem je u naručje „kao bebu“, to jako obe vole, malo podržim, ljubim u čelo, mirišem joj kosu, privijam uz sebe i kad pomislim da se umirila spustim je polako u krevet i sačekam koji trenutak. Ne pomera se. Krenem nazad u one pomenute dubine…
„Mamaaaaaaaa…“, opet isti poziv.
„Tu, sam, hajde spavaj, sve je dobro…“, šapućem, pokušavam da je umirim. Nešto mrmlja, ne razumem je, prevrće se, ako to potraje preti opasnost da se i drugo telašce pokrene, pa predložih:
„Hoćeš li da te nosim kod nas?“ i samo što izustih ona skoči kao u sred bela dana, zgrabi svoj jastuk obema šakama i potpuno svesno mi reče:
„Da, nosi me kod nas!“
„Kod nas“ je zaspala istog momenta kada je spustila glavicu na jastuk i nije se pomerila do jutra, tj. dok je nismo probudili za školicu.

J: „Kiro, baš si lepa.“
K: „Faja mama, i ti si jepa.“
J: „ Hvala ti, to je baš lepo čuti.“
K: „Jeste.“
Umiljava se kao najslađe mače na svetu, grlimo se snažno do sto neba, ljubim je po celom licu, kosi… „Nebo, gde si?!” mislim se.
J: „Vasilisa, lepa si.“
Smeška se, ćuti, zabacuje glavu unazad. Držim je na kolenima, licem okrenuta ka meni, grlim oko struka sa 100 ruku. Ćuti i dalje šireći osmeh po licu i sobi, dok joj iz očica iskaču iskre a jagodice se blistaju…
J: „Šta kažeš kad ti neko kaže da si lepa ili da ti je nešto lepo?“
Dramska pauza traje, sad već deluje zamišljeno… Odjedared podigne obe ruke u vazduh i pobednički uzviknu: „Daaaaaaa!!!”
Volim ta dva sveta različita.

Trudimo se da ne vičemo na našu decu, kao i većina roditelja. Uspeva nam, uglavnom. U suprotnom, o’ma se izvinemo i to se lepo prihvati i vrati istom merom. Ne vikanje, nego izvinjenje. Dobro, ponekad i dreknu jedna na drugu, na nas veoma retko. Posle toga peva se sa osmehom pesmica: „Mir, mir mir…“ (čiji kraj posebno volem: „Kupus i pečenje, slatko pomirenje“). Svako veče pred spavanje nas dvoje analiziramo dan, tj. naše roditeljsko ponašanje: šta je bilo dobro, šta nije, šta ćemo ispraviti da sledeći put bude još bolje i tako. Smatramo da je najvažnije da smo svesni svakog trenutka koji provodimo sa devojkama i da će naše današnje ponašanje biti njihovo sutradan. I stvarno je tako. Tek kad dete progovori, roditelji čuju sebe kroz njega. Naravno, ako slušaju.
Naše devojke  se igraju uglavnom same. Podele igračke i uloge i krene neka lepa priča. Tako saznamo šta je bilo u školi, ko je kome uzeo igračku, ko je koga gurnuo u školskom dvorištu pa mu je mis Džulija rekla: “Timeout! Go inside!”, ali i neke naše reči tipa: „Jao, kakav ste švajneraj napravile od sobe!“ Khm, khm, khm…
Pre neko veče igraju se njih dve u krevetu dok taja priprema mleko a moja malenkost rasprema sobu i sluša, da ne kažem prisluškuje, kako se igraju. Priča se odvija na engleskom, tema je priprema za spavanje a glavne uloge imaju tanananaaaaaa: Minika Pink, Minika Red i Minika Mala. Tako se one zovu. Najpre se junakinje igre spremaju za kupanjac, pa se peva pesmica na nemačkom „Eins, zwei, Polizei…“ i na kraju niko ne ode u krevet, već počeše neku novu temu koja nikako nije naginjala ka spuštanju energije pred spavanje .
„Stiglo mleko!“ veselo će taja.
Ignor.
„Mačke, hajde da popiejte mleko, mac, mac, mac!“ pokušava da bude zanimljiv.
Ignor i dalje.
„Devojke, molim vas hajdete da popijete mleko, pa da čitamo zajedno priču za laku noć!“ sada je već ozbiljan.
„Everybody neće pije mleko!“ dreknu Vasilisa i nastavi sa igrom kao da se ništa nije desilo.
Pogledasmo se ćutke. Efekat postignut, dobila je na vremenu, a mi temu za kasnije „zasedanje“.