„Престали су да пишу једно другоме. Не… Престали су да пишу дугачка писма једно другоме. Не, не… Престали су да шаљу писма која су у мислима писали једно другоме, јер је слање било немогуће могућно. Нису слали више чак ни кратке шифроване поруке путем мобилног телефона или неке друшвене мреже. Једноставно, прешли су на други вид комуникације, на виши ниво, на онај мисаони и непогрешиво су знали у ком тренутку су им се мисли среле… Он је њој писао док је путовао на клинику, дезинфиковао руке пре уласка у операциону салу, док је предавао студентима о ретким болестима, док је седео на састанку са Министром, док је са колегом испијао последњу чашицу пред одлазак кући, док је возио ка стану, док је прао зубе и спуштао главу на јастук. Она је писала њему док је возила децу у школу, на спорт и балет, док је седела на врло важном састанку са министрима, док је држала консултације студентима, у сали за промоције и пробе пред наступ, док је спремала вечеру и гледала своју породицу како се слатко смеје за вечером. Све то му је натенане описивала и знала да он ужива у слушању и проживљавању тих писама, јер таква писма могу истовремено да се чују, виде и читају. Однос њих двоје је тако прешао у другу димензију. Ону вечну…“
Три пута је прочитао написано. Први пут дрхтећи, са неверицом да то заиста види, други пут кроз сузе које су га дословце пекле, трећи пут са олакшањем, као да је заиста у вечности.
Седео је на клупи у парку, као и сваке суботе пре подне, док је његов пас трчкарао од дрвета до дрвета и са сваким се поздравио као са старим знанцем: топло. Држао је своје омиљене новине које је куповао само суботом, јер је тамо читао њене критике и приказе књижевних текстова. Овај пут није видео кратко, добро му познато, презиме испод текста. Видео је иницијале њеног псеудонима и као маљем у потиљак ударен, гледао у та два знака док му је у једној честици мозга тињала нада да то, ипак, није она.
Одједном је подигао главу, као да није била његова, запалио цигарету коју је носио за „сваки случај“, мада је са цигаретама престао пре десет година када је срео Њу, и запалио. Уживао је као да никада није ни престао да ужива у пушењу, као да се никада нису срели, као да тих десет година не постоји између њих, као… „Па она ме се одрекла преко новина!“, синуло му је. Гласно се насмејао и погледао ка небу затворених очију.

Враћали су се са најопуштенијег летовања на којем су до тада били. Претходних петнаестак лета било je и оваквих и онаквих, углавном лепих, али ово je било посебно. У две-три седмице окупили су и његову љубав према пловидби и њену љубав према једној кући, као и заједничку љубав према реци, и то све помешали са тајним плановима за одлазак на већу воду, па је и време брзо протекло. Остало га је таман да се отплови низводно Тисом око 100 км и још 30-ак километара Дунавом да би се стигло на време на отварање Земунске бућке. То је био део посла у коме је он баш уживао: промоција бренда, дружење са занимљивим људима, а све на реци.

Необично јак ток река почетком тог августа, лета Господњег 2014, скратио је план низводне пловидбе на два дана. Први дан рано ујутру полазак, 85км Тисом од Кањиже до Новог Бечеја. Ручак на броду у некој дебелој хладовини, а пауза за кафу код познаника у Молу. На  ноћење се стаје у мирну новобечејску марину. Сутрадан одлазак на Литургију у Новом Бечеју, субота је, али је Свети Илија и биће службе.  План је да се после Цркве низводно Тисом кроз брану прође, па 65км до ушћа у Дунав. Дунав је такође јак, тих последњих 37км до Земуна није проблем ни у сумрак да се плови.

Први дан се одвијао по плану, Тиса је била зелена, Дуња жута, пловидба мирна. Нису много разговарали, свако у својим мислима а ипак заједно утопљени у тај нестваран мир те наизглед тихе реке. Са радија је певушио Ђоле, некако је боље ишао низ реку од чика Звонка… „За све је крив Тома Сојер“ певао је, а и они са њим у глас. Позната мелодија и текст који се јавља из детињства, из дубоких ћошкова замишљених глава. Стигло се и на кафу и чашицу разговора у Мол, а после и на време да се безбедно веже у марини. Чекао их је упражњени вез клијента/пријатеља са воде који је отпловио на своје летовање.

Било је топло, ведро небо, бистро, са ројем звезда и месечином, „ноћ је пала као плашт“, баш као у оној песми. Шетња поред реке, опуштени разговор кроз који развијају планове за живот на медитеранском Острву, којем су се унапред радовали. Једрилица, и живот на њој, сунце, море, занимљив посао, велика промена. Обоје су се осећали не као да су на почетку својих четрдесетих, него да су на почетку новог живота који не пита за године. Идемо, искачи из своје комфорне кутије и развијај те таленте које ти је Бог дао, осећаш да си тек почео и да те ово где си сада ограничава, мењај, напредуј, идемо заједно… и томе сличне мотивацијске реченице. Само још тај папир из имиграционог да стигне.

Ту унутрашњу лавину је пресекла једна клупа. Тачније две клупе и сто, тачно испред прамца њиховог жутог бродића. Седоше мало да се диве нестварној лепоти Тисе и звезданог неба изнад. Убрзо су лежали, свако на својој клупи, држећи се за руке испод стола, загледани у то звездано небо тик изнад њих и Тисе. Романтично вече се романтично завршило на том броду, ушушкани једно поред другог утонуше у своје планове, а Тиса их обгрли…

Гаврило

Прашњави пустињски пут, камен и песак около, све је некако сиво и жуто. Знао сам да сам у неком давном времену, и знао сам да сањам јер ми је све било непознато. Испред мене пут, који је скретао лагано узбрдо и удесно и долазио је до капије испод зидина неког града. Не знам који је град био, нисам стигао да питам. Испред мене је била погребна поворка. Носили су на раменима сандук у коме је био неки младић. Доста је људи било у поворци, за сандуком је ишла мајка, ситног раста, плакала је гласно. Склонио сам се поред пута да пропустим поворку и док сам посматрао одједном су се сви зауставили. Као онај „манекен изазов“, само што овде нису сви стали намерно да изигравају лутке, него је неко зауставио време. Као да је неко притиснуо дугме за паузу и зауставио филм. Све је стало, сви смрзнути у покрету. Мајци на лицу замрзнути јецај, сва тужна лица заустављена у простору и времену. Само сам ја свестан да се нешто чудно дешава, и само ја могу да се померам. Приметим да се уз тај пут узбрдо пробија један јак човек у неком дугачком тамно зеленом мантилу. (Знам тачно која је тамно зелена, познавао сам једног свештеника који је такву мантију имао.) Пролази тај огртач између ових окамењених ожалошћених фигура, долази до ковчега, скида тај дубоко тамно зелени мантил и полаже га на ковчег. А ја знам да је то Гаврило, Архангел Гаврило, и знам да је управо васкрснуо тог младића. Скида Гаврило огртач са ковчега, слаже га у замотуљак и ставља га испод у некакву преграду на носиљци, на којој су ковчег носили. Силази низ пут којим је дошао, погледа ме, зна да сам ту и да све гледам, осмехне се и оде. И одједном сцена се наставља. Као да је неко притиснуо „плеј“ поново. Мајка наставља да јеца, поворка се креће ка капији града, сви су тужни, и не знају да је младић васкрснуо. Ја потрчим за њима и повичем: „Огртач!“. Не чује ме нико. Ја повичем још јаче: „Ехеј! Огртач, Огртач! Радујте се, Гаврило га је васкрсао, не плачите“, пробијам се кроз поворку ка ковчегу. Мајка младића ме чује, зауставља ковчег који се отвара и младић устаје. Изморен је, хладно му је, чини се да дрхти, сви се у поворци радују. А ја опет довикујем „Еееееј! Огртач је испод сандука, обуците га“, опет ме не чују. „Огртач! Огртач!“

Страшно је кад неко поред тебе спава и гласно сања. Па још ако бунца нешто неразговетно, не знаш да ли је ноћна мора или шта га је снашло. А он је понављао „Симлах, Симлах“ и рукама нешто показивао. Било је мало језиво, па га је уплашена пробудила. А он онако избезумљен али потпуно свестан исприча да се видео са Гаврилом и да је овај васкрсао младића и да је имао тамно зелени огртач, она дубока зелена боја, као код оца, и да је покушавао тим људима да каже за огртач. Понови опет „Симлах“, а она му потврди да је то и у сну понављао. Није му требало много да изгуглује реч „Симлах“ . Обоје су се најежили кад је гугл избацио превод – Симлах је на старо-хебрејском реч за огртач! Загрлили су се чврсто и заспали мало мање чврсто.

Илија

Литургија је била лепа, црква пуна народа, доста славских колача. Нису се много задржали после службе, требало је пловити даље. Небо више није било онако ведро, али облаци нису изгледали претеће. Да ли ће Свети Илија пуцати громовима данас? Чинило се да неће. Прошли су кроз преводницу па низ Тису:

Упечатљив случајни сусрет се догодио на ушћу Тисе. Препознали су резедо зелени труп и низак профил Вариа 19. Био је то исти бродић као њихов први на коме су откривали чари пловидбе и заљубили се у боравак на води. Посаду су, као и већину власника тих бродића, познавали. Кратак сусрет, сувише кратак као и сваки сусрет са драгим људима. И они су на летовању на реци. На брзака размењена искуства, и неизрецива радост због пријатног изненађења. У глави се размоташе слике које се преточише у подсећања која почињу са „Јел’ се сећаш: Кад си довукао свог Вариа на приколици у Нови Сад да се спустимо Дунавом са два Вариа? Кад смо се ономад срели на Сави? Оног Варио скупа на Лиду? Вариа на Сајму наутике?” Ех лепих ли успомена… “Какви су вам планови, шта има ново?” Ћуте обоје… ништа посебно, идемо на земунску бућку, посао зове, крај одмора. Договорили су се да медитеранско Острво не помињу никоме док све не буде спремно за селидбу. Ех лепо је кад радиш оно што волиш – послом идеш на реку, само тако настави – стиже подршка са Вариа. Уследило је дугачко махање, два махања одоше низводно низ Дунав, три махања узводно уз Тису.

На Дунаву су се наместили у сред тока и похитали ка Земуну. Небо је обећавало олују, па се пловидба свела на гледање у небо, праћење ветра и планирање заклона ако крене салаука. Илија се разгрмео али су ипак прошли безбедно до новог моста. Успут се чинило као да су прошли испод дуге. Месец дана касније ће схватити да јесу.

Код Бељаричких ада дочекали су их пријатељи који су им похитали у сусрет глисером. Везали су бродове један за други и пустили се низ Дунав. Коначно пауза за кафу и клопу. Киша и ветар су их заобишли, свуда около је тутњало невреме, а они су чувани Божјом милошћу безбедно стигли до земунског кеја где је планирано ноћење. Ту су се раздвојили, она је отишла колима кући, он је остао да спава на броду, сутра ће ионако бродом на посао. Она се радовала комфорном тушу и великом кревету.

 

 

Епилог

Месец дана касније планови о медитеранском Острву су зачињени изненадним кашњењем једне појаве која је најавила долазак новог живота. ОК, мало ћемо прилагодити планове о животу на једрилици – договорили су се. Ускоро је уследила нова информација о томе да није један, него два нова живота. Е па сад, можда са близанцима ипак прво у стану да живимо, па ћемо после на брод. Изгледа су заиста прошли испод дуге и нашли онај ћуп са златом. Два златна ћупа тачније.

И планови о медитеранском Острву су се испунили. Не баш онако како су замишљани испод оног звезданог неба уочи Светог Илије, на обали Тисе, у Новом Бечеју. Другачији свакако, и богатији за два „златна ћупа“.

Прелазак на Острво се десио брзо. Од тренутка кад је имиграционо послало потврду да може, до слетања на аеродром прошло је две или три недеље. „Добро дошли“, рече службеник на пасошкој контроли „послом или туристички“? Победоносно показивање потврде и осмех око главе пратио је одговор: „Досељавам се!“ Уследило је брисање скајп контакт-листе и гашење фејсбук-налога. Схватио је да се мења све, и да нема више шта да показује у јавности на начин који је то радио пре. Оставио је мејл који до тада није користио. Службени телефон је оставио колеги. Ко је хтео да га контактира, могао је да пошаље мејл. Па кад/ако одговори.

Ново вино у нове мехове

Увек је могао да спава у авиону. И у возу, броду, колима, градском превозу. Али док је период прилагођавања свему промењеном трајао, није много спавао у авионима. Периоде усамљености на медитеранском Острву кратио је дугачким шетњама и размишљањем: баш је добро кад је човек сам, може о свему много и дубоко да размишља. Баш је незгодно кад је човек сам, може о свему много и дубоко да размишља… Периоде усамљености у авиону кратио је читањем, углавном „Политикиног забавника“, то је једино штиво које га је занимало поред интернет портала о бебама. И често се молио Богу, за здравље, спасење, све по реду. То никада пре није тако радио.

Господ је уредио да се одмах по доласку на Острво сретне са православним свештеником који једном месечно долази из Беча да служи Литургију. Понудио се да помогне ако треба, а убрзо се нашао на свакој служби обучен у лепи црвени стихар помажући у олтару.

На једном од летова уместо „Политикиног забавника“ отворио је апликацију „Нови завет – превод комисије светог архијерејског Синода СПЦ“ и кренуо да чита. Баш дуго није читао Библију од почетка. У седмој глави Јеванђеља по Луки наиђе на овај део:

11. И догоди се потом да он иђаше у град који се зове Наин, и с њим иђаху многи ученици његови и мноштво народа.
12. А када се приближи вратима града, и гле, изношаху мртваца, јединца сина матере његове, и она бјеше удовица; и многи народ из града иђаше са њом.
13. И видјевши је Господ сажали се на њу, и рече јој: Не плачи!
14. И приступивши дохвати се носила, а носиоци стадоше; и рече: Момче, теби говорим, устани!
15. И сједе мртвац и стаде говорити; и даде га матери његовој.
16. А страх обузе све, и слављаху Бога говорећи: Велики пророк подиже се међу нама, и Бог походи народ свој.

То је тај сан! Једва је задржао сузе. Тек сад је све имало смисао: Архангел Гаврило му је ономад на Тиси донео вести, он је тај младић који је умро. Стари „он“ је умро, нови је васкрсао, и ево га на Острву, хвала драгом Богу на томе!