„Престали су да пишу једно другоме. Не… Престали су да пишу дугачка писма једно другоме. Не, не… Престали су да шаљу писма која су у мислима писали једно другоме, јер је слање било немогуће могућно. Нису слали више чак ни кратке шифроване поруке путем мобилног телефона или неке друшвене мреже. Једноставно, прешли су на други вид комуникације, на виши ниво, на онај мисаони и непогрешиво су знали у ком тренутку су им се мисли среле… Он је њој писао док је путовао на клинику, дезинфиковао руке пре уласка у операциону салу, док је предавао студентима о ретким болестима, док је седео на састанку са Министром, док је са колегом испијао последњу чашицу пред одлазак кући, док је возио ка стану, док је прао зубе и спуштао главу на јастук. Она је писала њему док је возила децу у школу, на спорт и балет, док је седела на врло важном састанку са министрима, док је држала консултације студентима, у сали за промоције и пробе пред наступ, док је спремала вечеру и гледала своју породицу како се слатко смеје за вечером. Све то му је натенане описивала и знала да он ужива у слушању и проживљавању тих писама, јер таква писма могу истовремено да се чују, виде и читају. Однос њих двоје је тако прешао у другу димензију. Ону вечну…“
Три пута је прочитао написано. Први пут дрхтећи, са неверицом да то заиста види, други пут кроз сузе које су га дословце пекле, трећи пут са олакшањем, као да је заиста у вечности.
Седео је на клупи у парку, као и сваке суботе пре подне, док је његов пас трчкарао од дрвета до дрвета и са сваким се поздравио као са старим знанцем: топло. Држао је своје омиљене новине које је куповао само суботом, јер је тамо читао њене критике и приказе књижевних текстова. Овај пут није видео кратко, добро му познато, презиме испод текста. Видео је иницијале њеног псеудонима и као маљем у потиљак ударен, гледао у та два знака док му је у једној честици мозга тињала нада да то, ипак, није она.
Одједном је подигао главу, као да није била његова, запалио цигарету коју је носио за „сваки случај“, мада је са цигаретама престао пре десет година када је срео Њу, и запалио. Уживао је као да никада није ни престао да ужива у пушењу, као да се никада нису срели, као да тих десет година не постоји између њих, као… „Па она ме се одрекла преко новина!“, синуло му је. Гласно се насмејао и погледао ка небу затворених очију.