У кишне дане

Само још понекад

Погоди ме мисао стара  давнашња

И као стрела заболи

Ако је одмах из срца

Ишчупам

Преживим дан

Ако не

Као отров рашири се по телу

И чини да ми

Колена клецају

Руке  подрхтавају

Да ми се утроба кида и увија

Лице гужва у плач и крик

Само још понекад

У ретким тренуцима слабости

Осмех ми се заустави на прошлим данима

На давним љуштурама нас

На свему шта смо били

Шта смо могли постати

На свему давнашњем

И данас помало страном

Помало заборављеном

Само још понекад

Завирим нехајно у оне додире и речи

Изговорене па заборављене

Написане па спаљене

У оне снове недосањане

И обећања за радовања

Само још ретко

Помислим да је најбоље овако

Док се само понекад

Сетим

Завирим

Осмехнем

Запишем

Октобар, 2019.

Кћери

Из душе моје изникле сте
Очију купинастих
Искричавих
Пути беле
Анђеоске
Образа румених
Као небо на Празник
У смирају дана

Младице
Тек изникле

Из очију мојих прогледале сте
У свет шарен
Свакојако чудесан
Да га обасјате
Обојите
Да га улепшате омекшате
И надживите
Осмесима својим
Блиставим

Два драга камена
Која у души носим

Од љубави моје саздане сте
И истом задојене
Спремне за пут
Који само ви знате
А ја могу само да га благосиљам
Молитвом шапутавом
И вером свемогућом
Да га замиришем
Дуњама комшијским на ормару
Украсим
Сунцокретима јулским
У равници непрегледној
И употпуним
Речима написаним
И оним неизговореним

Пупољци нежни
Тек зарудели

Благослов сте Божји
У крило ми спуштен
Да ми Биће обасјава
И очисти га
Да из њега изнедри оно најлепше
Да вас гледа слободне
Да од вас учи и ради вас Слободи тежи
Да у вама гледа одраз
Живота свог

Молитво моја услишена
Зоро моја тек зарудела
Небо моје звездано непрегледно
Две капи росе на лубеницама сочним
Васкрсу живота мог

Кћери моје
А опет и заувек
Само своје

Новембра, 2019.

Муљ

Понекад сам као она лутка

Коју су девојчице направиле

На огради кревета белог

Нема

Хладна

Гвоздена

Имам главу немам лице

Сва сам у себи

Не могу напоље

Све и да хоћу

А нећу

Лепше ми је унутра

Изнутра

Како год

Подигао ми се моравски муљ

Признајем резигнирано

Кажеш да ће проћи

Да више волиш Тису него Мораву

У мени

Да је Тиса јача

У мени

Но ја знам снагу сваке од њих

Живим их скоро пола века

Проживљавам и преживљавам

Њихове поплаве

И суше

Волим их подједнако

Прожета сам њима

Боје ми очи и кожу

Испирају мождане вијуге

Снаже моје биће

Волим их подједнако

Понављам да бих чула

Само што не умем увек

Вешто да их спојим

И као Велика Река потечем

Слободно и снажно

У загрљај Творца

У Слободу

Октобар, 2019.

У кишне дане

Само још понекад

Погоди ме мисао давнашња

И као стрела заболи

Ако је одмах из срца

Ишчупам

Преживим дан

Ако не

Као отров рашири се по телу

И чини да ми

Колена клецају

Руке  подрхтавају

Да ми се утроба кида и увија

Лице гужва у плач и крик

Само још понекад

У ретким тренуцима одсутности

Осмех ми се заустави на прошлим данима

На давним љуштурама нас

На свему шта смо били

Шта смо могли постати

На свему давнашњем

И данас помало страном

Помало заборављеном

Само још понекад

Завирим нехајно у оне додире и речи

Изговорене па заборављене

Написане па спаљене

У оне снове недосањане

И обећања за радовања

Само још ретко

Помислим да је најбоље овако

Док се само понекад

Сетим

Завирим

Осмехнем

Запишем

Октобар, 2019.

Благо

Ћутим неке речи дуго већ

Упорно и помало пркосно

Не знам више ни коме ни зашто

Ћутим, само ћутим, уста не отварам

Поглед поклањам даљинама плавим

У том ћутању моје срце проговара

У том ћутању настају

Најлепше мисли

Најлепше слике

Најлепше речи

У том ћутању

Стаје све оно

Шта желим да остане за мном

Септембра, 2019.

Човечица

Попут дрвета је

Са коренима

Који сежу до стена

Са разгранатом крошњом

Која стреми у висине

А стабло у ширине

Не уме да отера

Незване госте

Већ их пушта

Да се шепуре на лишћу

Скакућу јој по гранама

Пузе уз стабло

Попут барке на пучини

Која одолева ветровима

И времену

Некад се повије

Некад се скоро пркосно укрути

Иако зна да је боље

Препустити се

И тако о(п)стати

Попут стеновите обале 

О коју ударају морски таласи

Остављајући траг од пене и соли

Не би ли је глачали

Обликовали

Биће у Бићу је

Омеђено костима кожом и косом

Са свом слободом

Да отпутује куд пожели

А истовремено остане

Ту где је

У себи

Сама

Своја

Сва

Човечица

Човечица 2019-02-28 , 10.08.42

Фебруар, 2019.

Писати

И тако се испразнити и испунити

Писати

И душу олакшати

Напојити

Писати

Заувек и непрекидно

У ходу

У сну

У плачу

И смеху

Писати

Све излити на папир

И пустити

И препустити

Нека оде

Куд год

Писати живећи

Писати умирући

Певајући

Писати упркос осмесима и подсмесима

Упркос чуђењу и запиткивању

Писати

Само писати

До вечности трајати и истрајати

Постојати

Писати

Писати.јпгписати2

Нов, 2018.

НЕДОСТАЈАЊЕ

Изгледа је константно стање

Као када се воли непрестано

И заувек непроменљиво

Као када постојиш

Недостаје

Близина драгих људи

Шоља кафе уз смејање до суза

Дуге приче уз вино и познате мирисе

Уз музику која растаче на основне боје

Недостаје мирис песка из баште

И роса августовска

И изненадни сусрет у радости

Недостајање

Као насушна потреба за неким

За нечим

Недостајање

Није никада за нечим опипљивим

Под прстима

Недостајање

Је увек за нечим усрценим

И душом обгрљеним

Ноздрвама

Осећањем

Сећањем

Недостајање је оно место

На које не идеш често

Него само када догори

До ноктију

Када стегне у грудима

Па хоће да пукне

Кад сузе нагрну

И кад се исплачеш к’о киша

Баш онако како требаDSC00126

А онда олакшан и освежен

Кренеш у ново

НЕДОСТАЈАЊЕ

Новембар, 2018.