Јелена Јабланов Максимовић никада није знала да каже одакле је, пошто је у животу окупало и прожело неколико река: Пек, Тиса, Морава, Дунав и Сава. Све су се утисле у њено биће, свака је обележила посебним белегом. Пек је оставио, тако, златасти прах у машти да може увек да пише; док Морава љутито диже муљ, Тиса га спушта и тиме је стално ломе и ојачавају; Сава и Дунав је здружено воде ка другим пространствима и повезују са другим људима. Део срца јој живи у Хоргошу а остатак на Медитерану. Мама је близнакиња Василисе и Кире, супруга Петра који пасионирано воли бродове, Тетка двеју дивних душа које у срцу чува. Након много година дивног посла у београдској канцеларији Фондације Конрад Аденауер, живот ју је одвео на Малту, где се посветила породици, подучавању из немачког језика и писању. Још увек има неостварених жеља, иако је неколико великих већ остварила. Воли Бога, жуту боју, сунцокрете, књиге и дуње.
