“…последњи разлог човекове унутрашње деформације нису набројани психофизички узроци, већ се она коначно заснива на слободној одлуци.”
Мама Џеки нам доноси нешто намирница, седим за компјутером сатима: најпре час мађарског, затим припремам следећу суботу за Школу српског језика. Комуницирам са колегиницама, све су јако ангажоване, сјајне учитељице и дивне душе, хвала Богу да нам их је послао. 20. новембар је Светски дан детета и намеравамо да са децом говоримо о људским правима. Сетих се прелепе књиге, коју сам 2008. године имала прилику да промовишем заједно са издавачком кућом „Јасен“ из Београда, који су уједно и издавачи. Декларација о људским правима УНа преточена у прелепе илустрације како би деца разумела. Књигу немам, нема је на интернету, распродато, пишем Петки да ми помогне да од Воја добијем макар неку илустрацију. Повезаност са мојим прошлим животом је и даље толико јака, а велики број контаката јако жив, иако се са многима нисам чула барем 5 последњих година. Ускоро ми на мејл, уз речи подршке за Школу и жеље за добро здравље моје породице, стиже пдф књиге. Несебична лоза Станишића, ганута сам до суза… Са неким људима је повезаност, једноставно, нераскидива…
Спремам се и за конференцију за сутра, „Св. краљица Јелена Анжујска као спона између истока и запада некад и сад“. Наша прва конференција, додуше онлајн, али су прилике такве. Читам о чудесној краљици и изнова се дивим несебичности и ангажованости људској, тј. колико је човек способан да буде несебичан а колико тек неће то да искуси. Одушевљена сам кад год помислим на ктиторе средњег века и верујем да су то радили како би отачаству својему оставили нешто вредно, али се увек питам да ли су о томе рационално размишљали или је то, једноставно, било васпитање оног времена. А шта ми остављамо нашим поколењима данас? Поглед ми скрену на књигу коју Петар чита. Можда је васпитање које обилује правим вредностима једино шта се данашњој деци и може оставити…?
Болови у крстима од седења су све јачи, вежбе не помажу, потребно је кретање. Издржаћу још који дан, храбрим се. Хајдемо на кров!
Петар фарба библиотеку. Каже, помало љутито, да ће све сам, као и претходна два пута. Добро, де, не мешам се. Јако волим када од старог комада намештаја постане нови и употребан и то смо у Кући хоргошкој учинили у сваком делу. Жалост ме обузме када видим да се баца намештај, а опет се трудим да одолим искушењу и не сабирам гомиле којечега, шта ми тешко иде. Но, недавно, у намери да бацим дечије поцепане хеланке имала сам резултат поменутог настојања ми пред очима, када је Василиса у даху узвикнула:
- Не, немој да их бациш, нећу ништа да се баци! Можемо да их искористимо…
- За крпицу за пејнтинг, убацује се Кира спремно.
- Или да направимо нешто за меду! Само немој да бацаш наше ствари плиииииииз!
„Деца гледају, не слушају“. Где се деде она књига о родитељству, а?
После ручка мало одмарам, остали гледају филм о змајевима, не знам више који део, читам текст наше учитељице Кристине о билингвизму који ћемо поставити на сајт СОКЦа, гледам гостовање Петра Божовића у емисији „Око“ (на јутјубу, јашта, телевизију не гледамо и даље), размишљам о његовим речима огорчења услед спознаје шта се тренутно збива на релацији Србија-Црна Гора, увече имам час, после часа уобичајено и дан одееее…
Највећи утисак сваке вечери ми је што сав посао радим од куће и што ми је то постало најнормалније откако сам на Малти. Корона је то све само појачано „унормалила“, а потреба да будем „господар свог времена” је јача и од жеље за бољом зарадом. Не знам који посао би ме натерао да изађем из ове „зоне конфора” и вратим се на радно време „од – до”. Сећам се да се првих година радећи у КАСу нисам запитала ни један једини пут да ли смо довољно плаћени пропорционално послу који обављамо; међутим, када ми је први пут пала та мисао на памет, схватила сам да сам нечим незадовољна, што није нужно морала бити зарада, и да је нешто кренуло лошим путем: у мени или у самој организацији. Како године пролазе човек тако редефинише приоритете, а опет је и склон томе да иде из једне у другу крајност, само ми се чини, да то у каснијем животном добу ради спорије… Не знам, можда грешим, али ево, пишем, па ћемо се присетити…
