Кућа

Стиже ме туга на сред кухиње у неочекивани сат, и у тренутку усахнух као отпала маслина на камену.

„Иде ми се Кући“, кажем Петру сузних очију, дрхтавог и једва чујног гласа, као да сам већ отишла.

Ћутке ме узима за руку и води у дечију собу. Њих две седе на доњем кревету и листају неку велику књигу кикоћући се.

„Ево, довео сам те кући“, каже пуштајући ми руку тек кад сам села на столичицу поред ограде кревета на спрат.

Гурнем главу у њихове испреплетeне косе и удишем мирис Куће жмурећи.

„Где је ваша кућа?“ питам тихо не желећи да прекинем игру.

Кира се малко окрену, помази ме нежно левом руком по глави и рече једноставно:

„Ти си наша кућа“.

Новембар, 2020.

“Мама in the Garden of Hojgoš”