Нисам љубитељ кувања али волем да идем на пијацу. Знам и да разликујем шпанаћ од зеља, прокељ од кеља, а исто тако сам ономад гајила башту удаљену 200 км од куће и у њој имала све могуће и немогуће. Даклем, волем здраво да се храним, али не волем да кувам. (Зато сам се добро удала, рекли би неки. Управу су, у животу је веома битна равнотежа.) Поред тога што се радујем пуним тезгама, уживам и у живописној пијачној атмосфери, која понекад уме да буде и напета, али то је слика и прилика народа, па и државе у којој је поменута пијаца. Некако, управо на пијацама човек може да осети народни пулс. 
Моју сколонст ка пијаци открила је и једна моја шефица, Немица, па ме је замолила ономад да одем са њом на Каленић пијацу. Сећам се да је било време пред Васкрс, тако да је Каленац био у пуном сјају: крцат, шарен и бучан, а шефица у пуном збуну услед свега тога. Моја маленкост је искусно потерала колица по систему „кад сам већ на радном задатку, да и сама обавим куповину“. Има ко да кува, је л’ те? Шефица се чудила: „Шта ће Вам колица, Јело? Па идемо на пијацу“, вели Немица искусно. „Па идемо на пијацу“, вели Рајкин женски потомак ништа мање искусно. И тако, на крају баладе, Шефица са неколико кесица са по 2-3 комада којечега и Јела са пуним колицима свега кренуше кући. Да ли треба да напоменем да су је неки продавци гледали у чуду кад би ставила три крушке или два кромпира на кантар, док су јој се други, већ извештани са странцима, обраћали на неком страном језику, не питавши је претходно одакле је. „А шта је ово?“ пита Шефица на последњој тезги. „Шпанаћ“, кажем ја погледавши је значајно. „Свашта, никада у животу нисам видела свежи спанаћ“, рече она ноншалантно и крену. „Е, баш свашта“, рекох ја и обратих се продавачици: „Може ли, молим вас пола килограма, али од оног очишћеног?“ Разлике у менталитету, шта ли?
Љубав према пијаци донесох и на Малту. Овде, нажалост, нема сваки дан класична пијаца у сваком месту као у Србији, већ камиончић натоварен свим и свачим, па ко воли… У нашем Малом Мисту има неколико таквих камиончића, те смо се одлучили за један од њих и не волимо да купујемо код других. Симпатична малтешка породица је власник, сви из породице раде на својој тезги, што је у Малтеза, изгледа, уобичајено, и шта ми се највише свиђа – имају своју башту. Добро смо се упознали па често кажу: „Ово смо јутрос донели са поља, види, није прскано“, показаујући ми прстом на бусен земље који се шепури на крају младе салате. Укапирали људи шта траже муштерије и свака част на томе. Умеју са свима.
Пошто је наше Мало Мисто на обали мора, на док у центру, недалеко од поменутих камиончића, пристају скоро свако јутро бродићи са свежом рибом. То му дође као други део пијаце, тј. рибља пијаца. Откако смо овде, испробали смо робу са разних „пловећих тезги“, док нисам открила један камиончић који је од среде до петка увек на истом месту и то од 9 сати. Симпатична, омања, женица ради на њему. Од малтешких пријатеља сазнах да је цела њена породица, а то у малтешком смислу значи много њих, рибарска, и да се јако дуго баве рибарењем, те да од ње треба да купујем. Наше девојке воле да једу рибу и ми се трудимо да барем два пута седмично спремамо рибљу чорбу и печемо рибу. (Добро, де, јасно је да је тата Пера главни кувар, а моја маленкост само добављач.) Пре неки дан, након што сам девојке оставила у школи, кренух да купим поврће и рибу. Паркирала сам близу белог рибарског камиончића и пришла познатој женици. Чим ме је видела почела је да прича шта има у понуди свеже а шта је смрзнуто… У том моменту зачуше се повици и тупи ударци недалеко од њене „тезге“. Неки рибари су се потукли. Прави, правцати „фајт“! Видим да се узнемирила, држи онај нож у дрхтавој руци и гледа у рибу, а ко зна где је. Није ни мени свеједно, туче не волим да гледам ни на филму, а камоли уживо. Кажем јој да је у реду и да ћу доћи касније. Не чује ме, баца нож и одлази у ринг. Хтедох да одем али увидех да је исти испред мог аута и да нема силе да сад одем. Ужасно непријатна ситуација. А да једноставно одем кући, па се поподне вратим по ауто, мислим се, јешће деца данас нешто друго? Ма дааај бре, шта си се спетљала, рече неки глас и тако остадох ту као укопана. Многи су притрчали да раздвоје завађене стране, зачули су се разни вербални узвици, срећом ниједан не разумех, неко је трубио из кола у пролазу, само се помолих да не буде пуцњаве и крви и помислих како ли се силни странци осећају на нашим пијацама када се „пофајтају“ продавци или купци… Сетих се и Шефице и њеног ишчуђавања на Каленцу ономад, иако није било баш овако… Некако се стиша бука и симпатична продавачица се врати дрхтећи. 
„Извини“, каже равно у полугласу. „Мрзим ово, али познајем момке.“
„У реду је“, кажем јој као смирено. „Надам се да ће бити добро.“ Стварно тако мислим. Не знам шта бих друго рекла, осећам се глупо. Осећам се као странац. Као да сам крива за тучу…
„Хоћеш да пржиш или да печеш рибу?“ пита ме хватајући се за нож.
„Молим?“ збуњено се тргнух из неког тамног облака мисли.
„Како да исечем рибу?“
„Ах, то питаш, мислим да ће ићи у рерну.“
Она стручно, у три потеза, очисти рибу, исече је на шницле и спакова у кесу.
“Where are you from?” пита ме додајући ми кесу и узимајући новац. Потпуно смирено, са осмехом. Професионалац, нема шта, пролете ми кроз главу.
“From Serbia”, одговарам јој оклевајући јер ми је она сцене туче у глави и као да стрепим да јој кажем да сам са Балкана. Ко зна шта се у мојој глави са чим спојило у том тренутку, и глупо је што се тако осећам знам, али тако је…
“How nice”, одговара она са осмехом, а мени би драго.
„What’s your name?“ питам је спонтано.
„Andreana.“
Уместо одговора насмешим јој се. То му дође у том тренутку као најкомплетнији одговор. Тај језик разумеју сви…
Стварно волем пијаце. Имају понешто заједничко, ма како мале или бучне биле, ма у ком делу света се налазиле.
Децембар, 2018.
Симпатично.