Avgust u Horgošu, za razliku od jula, poznat mi je od lane. Svi njegovi mirisi, ukusi, misli i osećanja, pad njegovih senki na zidove u Kući i pravac vetrova nadvorištu i naulici. Još kao dete upijala sam miris vinograda u avgustu ležeći u ljuljašci, koju su Majka i baba Vida napravile uz pomođ debelog štrika i žutog ćebeta, razapevši ih između dva stabla plave šljive, da dete drema dok moba radi. Kad sam malo porasla, trčala sam bosonoga po vinogradu i jela ulepljenim rukama neoprano grožđe, šljive i breskve, slušala iz kreveta zvukove prohladnih noći i veseli žamor gostiju nadvorištu do kasno u noć, udisala mirise pune gajbica i korpi tek ubranog voća raspoređenih u dugačkom hodniku, gledala u ispražnjeno lastino gnezdo u štali, sve radujući se što su otišle tamo gde će im biti toplo. Tako su mi kaz’li za laste…
Avgust u Horgošu sam provela i one ’87. kada smo babu videli poslednji put, kada je Kuća bila krišom prodata i kada sam poželela da je jedared kupim nazad i obradujem Tatu. Godinama sam sanjala upravo taj avgust, a mnogo godina kasnije, kada se moja želja ispunila i Kuća bila ponovo „moja“, sama provedoh u Njoj jednu besanu avgustovsku noć nakon velikog Povratka sebi. Od tada, svakog avgusta sam ovde oko Preobraženja. Dobro se upoznah sa naravi ovog meseca, koja se ogleda najviše u svakodnevnom životu nadvorištu. Nepogrešivo znam gde je lepa hladovina za jutarnju kafu, do kada se može sedeti napolju pre podne, kako miriše Kuća kad je najveća jara, a mi zaklonjeni šalukatrama od iste uživamo u popodnevnom odmoru, svako na svoj način; znam u koje doba dana pada senka na celo dvorište, do kada se može sedeti uveče na tremu bosih nogu i golih ramena. Znam i da će onaj zrikavac ispod prozora spavaće sobe otići nepogrešivo pred kraj meseca.
Ovaj avgust nam je započeo Petrovim dolaskom na vikend, Katinim odlaskom, baba Rajkinim dolaskom i ostankom do kraja našeg boravka.
Često smo odlazili na Tisu na piknik ili na bazen sa termalnom vodom. Nekada sam svakodnevno išla sa ovdašnjom decom u kaštel na horgoški bazen, pored čuvenog Karasevog dvorca. Sada je od kaštela i pomenutog dvorca ostalo samo sećanje na jednu lepu priču (http://www.gradsubotica.co.rs/jedno-zaboravljeno-izletiste-na-domak-subotice-i-ludi-zamak/).
Pročitah konačno Velikićevog Islednika, koji me je strpljivo čekao više od tri godine. Nekako mi nije polazilo za rukom da ga pročitam ranije, iako volim kako ovaj Pisac slaže reči. Sećam se dana kada sam pomenuti naslov ugledala u izlogu jedne knjižare u Knez Mihailovoj šetajući svoje dvomesečne bebe u duplim kolicima, sa kojima nije bilo nikakvih šansi da uđem u neku radnju, već sam bila zadovoljna i samom činjenicom da smo na vazduhu, da odemo do Kalemegdana i da usput mogu da ždraknem u poneki izlog sa knjigama i cipelama. 
Islednik me je tiho dozivao iz izloga i šapnuo vreme i mesto prvog randevua. Obradovala sam se ugledavši novi naslov dragog Pisca, jer sam sa Velikićem ranije sarađivala, a jedno čarobno veče kada je gostovao u Geteovom društvu mi je ostalo u sećanju zanavek. Nekoliko dana kasnije, u Vasinoj ulici, stojim ispred pekare, čekam Majku da obavi kupovinu, kad, eto Velikića. Srdačno smo se pozdravili i pitali za zdravlje. „Ja, dobro, evo ovako već dva meseca“, odgovorim i pokažem kolica. „Oh, kako je to lepo! Kako se zovu?“… Volim da tumačim simbole po sopstvenom nahođenju, a ovaj susret mi je bio jedan od značajnih u postporođajnom magnovenju. Dok sam čitala Islednika, setih se i Via Pule, koja me je namučila onoliko, jer sam je na postdiplomskim u Erfurtu uzela za temu jednog seminarskog rada, kao i svih drugih naslova koje pročitah od velikog Velikića i definitivno spoznah, da je Islednih najbolji roman koji skoro pročitah. Sadržajan, slojevit, lavirintan, potpuno velikićki a opet, nekako, drugačiji…sjajan!
Avgust je odlično vreme da se počne sa nekim prirodnim ojačivačem imuniteta, tipa: med-limun-đumbir, pored svega onog lokalnog u čemu uživamo od početka jula: tetka Verinoj piletini, proizvodima mesara Berenjija, jajima od koka Miladinov, koje i sami hranimo svakodnevno ostacima voća i povrća, kao i kefiru sa kozjim mlekom, vodenom kefiru… Vlažna malteška zima dolazi a deca se razboljevaju očas posla. Verujem da ćemo ovaj put biti jači i otporniji.
Imali smo puno gostiju. Bojana K. je otvorila sezonu u avgustu, o čemu je i sama pisala (http://korzoportal.civcic.com/foto-esej-kanjiza-i-jelena/). Bila nam je moja drugarica iz osnovne škole, Sandra, koja živi u Kanadi. Nismo se videle barem 10 godina. Susret je bio više nego emotivan i slojevit, mislila sam da ću ga oplakati na početku, a ispalo je da sam se dva dana sastavljala nakon ponovnog rastanka…
Došla nam je draga Ankica iz Nova Sada, ne videh je od 20…, sa punim rukama darova i jednim jermenskim vinom „za mamu“, koje smo degustirale na tremu uz razne priče i smeh do suza, a sve začinile sećanjima na stara vrimena.
Bili su nam TeKtka i teča iz Amerike, moja sestra od ujaka, koju nismo videli, ne smem ni da pominjem koliko, a čiji dolazak je Majku posebno ispunio, jer je ova njena Kata. Kao i svaka TeKtka, i ova zna koju boju devojčice posebno vole…
Preobraženje u Horgošu je oduvek poseban događaj za ono malo srpskog življa. Seoska je slava, dan kada dolaze gosti sa raznih strana i kada sve kuće mirišu na kolače i grožđe. Sećam se igranja u porti crkve, dok se Mama i Tata druže sa ostalima, sećam se šarenih bombona i liciderskih srdaca na tezgama, šećerne vune, koju nikako nisam volela, i onih ušećerenih crvenih jabuka (tetka Mara kaže da su to uvek bile jabuke sorte „Cigančice“), koje su lepe samo na oko, a koje ne moš’ pregristi ni za živu glavu… Ovogodišnja proslava Preobraženja Gospodnjeg je bila skromna u svakom smislu, ali neopisivo lepa, kao u starom filmu.
Dan je bio sunčan, crkva svečano ukrašena cvećem i grožđem, trava je mirisala na leto na izmaku a mi se slikale u porti ispod deda Bogoljubove lipe, koju je on zasadio kada se gradila crkva. Isti onaj Bogoljub Rus, koji je podigao i našu Kuću, rođeni brat moje prababe po ocu Hristine Rus, udate Jablanov. Moje devojke su bile vesele i na Liturgiji i na popodnevnom događaju „rezanju slavskog kolača“, i kao leptirice trčale od tezge do tezge naulici i birale šta da kupimo. Na jednoj fotografiji, koju smo poslali tati, Kira pruža ruke prema tezgi punoj slatkiša i sa osmehom i iskrama u očima daje predlog: „Hajde da kupimo sve!“ Khm, khm, khm… odakle li joj takva ideja?!
U avgustu se još uvek može ravno iz kreveta na „kibic fenster“ da se malo prodivani sa babama na šoru
i da se mala nadvorištu u bilo koje doba popodneva.
Bio je i po koji kišni dan, ali smo ga okitile šarenim čizmicama i neobičnim šeširima.
Pošto nismo tu kad je vreme setve, nemamo mnogo toga u bašti ni kad dođe trenutak za žetvu, ali nam Nebo podari plodove kojima nije potrebno mnogo nege, koji žive i od našeg radovanja i ljubavi.
Za sve ostalo tu su komšijske bašte i Komšije širokih ruku koje nas snabdevaju šargarepom, krompirom, lukom, kupinama, cvećem…
Ni u avgustu se nije propuštalo tihovanje na tremu, retke večeri sa gostima uz vino sa peska i sveće, šetnja selom pod zvezdanim nebom u sitne sate.
Od radova nadvorištu bilo je sređivanje drva za bajkovitu horgošku zimu.
Svakog 30. avgusta setim se Save Šumanovića i njegove ljubavi prema rodnom Šidu koju je utkao u svoje slike…
Neki su dobili i razglednicu i rekli da bi išli kući. „Kući?“ pitala sam iznenađeno. „Kući, na Majtu, kod tate i Džejmija i Juize, i bata Djoje i Koje…“, rekoše devojke… Da, kuća je uvek tamo gde su oni koje voleš i koji ti se raduju, a mi ih imamo na više strana, blago nama!
