Vrata i mačke iz Carigradske

Prvo što sam uočila na prvom susretu sa Maltom bila su raznovrsna i raznobojna vrata, koja ovom ostrvu daju poseban šarm, a i dalje su mi prva asocijacija na reč: Malta. Druga slika su velike, podgojene mačke kojih ima svuda i koje uglavnom žmirkaju ležeći na steni, ogradi, automobilima. Oba simbola su su moje velike ljubavi.

Ne mogu da se setim kako sam se obrela onomad u Carigradskoj, kada se B. iz nje iselila nekoliko meseci pre događaja o kojem pripovedam. Put do posla vodio me je Venizelosovom, koja je paralelna Carigradskoj, no, nekako se nađoh tamo i ugledah staru, prelepu kuću spremnu za rušenje. Obuze me neka tuga, kao da je reč o mojoj kući, kao da sam je sama gradila, kao da sam u njoj korene pohranila. (U to vreme trajao je proces obnavljanja naše Kuće u Horgošu i bila sam opsednuta starim predmetima i kućama, i svime što ide uz njih.) Razmišljala sam o porodici/porodicama koje su živele u njoj, o rukama koje su je gradile, o željama utkanim u svaki komad cigle, maltera, kreča, prozora i… vrata. Vrata! Kakva prelepa vrata! Tek tada shvatih šta me je privuklo toj kući: vrata. Veoma visoka, preko dva metra rekla bih, elegantna, dvokrilna ali uska, drvena vrata. Žuta farba je bila poprilično uništena i jedva da se naslućivala na raspuklim daskama. U donjem delu bila su popunjena drvetom a u gornjem je bilo mat staklo čudesnih šara i najlepši ukras od kovanog gvožđa, dakako, u crnoj boji, koji je mogao da predstavlja venac cveća, dvoje u strasnom poljupcu ili ptice u letu. Bilo je ono, šta je oko htelo da vidi. Nisam mogla da se odlučim na šta me ta slika podseća ali mi se momentalno urezala u srce. Kvaka je bila masivna, gvozdena, crna i slutila je na tajne. Došlo mi je da istog momenta otrčim do tih vrata i zagrlim ih kao da se znamo 100 godina, ali me moja nespontanost ne pusti. (Ponekad  i uspem da joj se otrgnem, pa napravim najlepše momente u svom životu, ali ovog puta to nije bio slučaj.)

„B. draga, bila sam u tvojoj bivšoj ulici i videh jedna vrata na prelepoj kući koju će uskoro da sruše“, nazvah B. telefonom istog dana, ali ni ne stigoh da joj kažem sve, prekinu me:

„Želiš ih?“

„O, daaaa…“

„Dobro, javi se komšinici Ceci, poslaću ti broj, ona ti je tamo nadležna za sve.

„Naravno da možeš da ih uzmeš“, reče Ceca kada smo se čule, „ali moraćeš da udomiš i dve mačke iz tog dvorišta, jer ih nemamo kud.“

„Ma udomiću četiri, ne dve!“ obećah oduševljeno a u glavi već videh sebe kako šmirglam i farbam ta vrata, i kako ih postavljam na najveći zid dnevne sobe horgoške, da mi u zimske sumrake pričaju o starim vremenima…

Moj muž je bio manje oduševljen kada je čuo da ogromna vrata treba da transportuje u Horgoš. Nije mu bila jasna ta opčinjenost starim stvarima, a pogotovu vratima, jer smo ih u šupi imali podosta a jedna isto tako stara nedavno preneli iz Paraćina. U Paraćin ih je moja Majka odnela kada smo se preselili iz Horgoša krajem 70-ih. Kao sastavni deo pomenutih vrata horgoških stajale su i bele šalukatre, koje je Majka ponela, kako sama kaže, eto onako, jer ih je baba Vida dala sa rečima: „Možda vam ustrebaju“. „Eto”, kažem ja Petru, „vidiš da je meni sve to ustrebalo” i smejem se obazrivo, jer ne bih da ga sad ljutim, važna su mi ona vrata iz Carigradske.

Prvo smo preneli dve starije mačke. Kako to obično biva sa tim mekanim pufnama, odmah su dobile imena. Crnu ženku sa belom flekom na grudima, koja liči na broš, prozvali smo Broška. Povećeg, mladog tigrastog mačora Duško. Komšinica Ceca i visprena B. pobrinule su se da ih transportujemo u transporterima, kako i dolikuje mačkama iz Carigradske, dok smo dva slatka šarena mačeta, pardon, „zelena“, kako rekoše Horgošani kada su ih ugledali, stavili Staroj Majci u krila i svo troje ih odveli u Horgoš na vikend, dve sedmice kasnije. Staru Majku smo vratili, a mačiće ostavili dragim komšijama Miladinovima u amanet, jer ionako sve naše mačke žive kod njih kad nismo tu. Čim stignemo u dvorište i počnemo da unosimo stvari iz kola i da se komodamo po Kući, onda se i naše i komšijske mačke presele kod nas. Važno je da nam je Kuća puna mačaka i da se svi tome radujemo. I komšije i mi, a mačke posebno. Moram priznati da je od četvoro novih stanara Kuće ostala dugo samo „zelena“ Megi a i danas imamo njene potomke koji nas željno čekaju. Komšinicu Cecu sam dugo vremena imala da obaveštavam o tome kako su mačke, mada je to bila i jedna od obaveznih tema na kafi sa B. tog leta. Za vrata niko više nije pitao, ali sam ja bila jako srećna što sam ih spasila od uništavanja i što sam na taj način sačuvala sećanja na onu prelepu ulicu i hlad pod velikim krošnjama drveća. Lice te ulice se verovatno izmenilo nakon rušenja stare kuće i građenja moderne stambene zgrade, ali je ja pamtim onako usnulu pod krošnjama starih lipa u lenjom letnjem popodnevu…

Kada sam konačno preuzela vrata, bila su ogoljena i tužnog lica, jer su majstori sa njih skinuli onaj prelepi ukras od kovanog gvožđa i razbili mat staklo sa čudnim šarama. Sad ih je krasila samo masivna gvozdena kvaka i godine koje su se jasno videle na njima. Ne mari, tešila sam se, sačuvale su svoju suštinu i mnogo priča, a i Horgoš im je odlično skrovište. Nedavno su mi se došunjala u san i nadahnula da napišem nešto o njima, da se ne zaboravi… Dugo sam razmišljala o tajnoj vezi između mačaka i vrata. Nije čudno da mačke vole da spavaju kod vrata, da vole da se protegnu uz njih, onako slatko, kako nijedna druga životinja to ne ume ili da skoče sa istih i prestrave te. I mačke i vrata povezuju ljude, zaključih svoj unutrašnji monolog, zastavši pred jedan božanstveni tirkizni primerak u uskoj i strmoj ulici drevne Valete, dok me je Petar streljao pogledom, a ja ga kao kakva mačka ignorisala. Onako, nonšalantno vrteći repom i žmirkajući na malteškom suncu u stilu „Ne sada – maštam“.

Decembar, 2018.