“…poslednji razlog čovekove unutrašnje deformacije nisu nabrojani psihofizički uzroci, već se ona konačno zasniva na slobodnoj odluci.”
Mama Džeki nam donosi nešto namirnica, sedim za kompjuterom satima: najpre čas mađarskog, zatim pripremam sledeću subotu za Školu srpskog jezika. Komuniciram sa koleginicama, sve su jako angažovane, sjajne učiteljice i divne duše, hvala Bogu da nam ih je poslao. 20. novembar je Svetski dan deteta i nameravamo da sa decom govorimo o ljudskim pravima. Setih se prelepe knjige, koju sam 2008. godine imala priliku da promovišem zajedno sa izdavačkom kućom „Jasen“ iz Beograda, koji su ujedno i izdavači. Deklaracija o ljudskim pravima UNa pretočena u prelepe ilustracije kako bi deca razumela. Knjigu nemam, nema je na internetu, rasprodato, pišem Petki da mi pomogne da od Voja dobijem makar neku ilustraciju. Povezanost sa mojim prošlim životom je i dalje toliko jaka, a veliki broj kontakata jako živ, iako se sa mnogima nisam čula barem 5 poslednjih godina. Uskoro mi na mejl, uz reči podrške za Školu i želje za dobro zdravlje moje porodice, stiže pdf knjige. Nesebična loza Stanišića, ganuta sam do suza… Sa nekim ljudima je povezanost, jednostavno, neraskidiva…
Spremam se i za konferenciju za sutra, „Sv. kraljica Jelena Anžujska kao spona između istoka i zapada nekad i sad“. Naša prva konferencija, doduše onlajn, ali su prilike takve. Čitam o čudesnoj kraljici i iznova se divim nesebičnosti i angažovanosti ljudskoj, tj. koliko je čovek sposoban da bude nesebičan a koliko tek neće to da iskusi. Oduševljena sam kad god pomislim na ktitore srednjeg veka i verujem da su to radili kako bi otačastvu svojemu ostavili nešto vredno, ali se uvek pitam da li su o tome racionalno razmišljali ili je to, jednostavno, bilo vaspitanje onog vremena. A šta mi ostavljamo našim pokolenjima danas? Pogled mi skrenu na knjigu koju Petar čita. Možda je vaspitanje koje obiluje pravim vrednostima jedino šta se današnjoj deci i može ostaviti…?
Bolovi u krstima od sedenja su sve jači, vežbe ne pomažu, potrebno je kretanje. Izdržaću još koji dan, hrabrim se. Hajdemo na krov!
Petar farba biblioteku. Kaže, pomalo ljutito, da će sve sam, kao i prethodna dva puta. Dobro, de, ne mešam se. Jako volim kada od starog komada nameštaja postane novi i upotreban i to smo u Kući horgoškoj učinili u svakom delu. Žalost me obuzme kada vidim da se baca nameštaj, a opet se trudim da odolim iskušenju i ne sabiram gomile koječega, šta mi teško ide. No, nedavno, u nameri da bacim dečije pocepane helanke imala sam rezultat pomenutog nastojanja mi pred očima, kada je Vasilisa u dahu uzviknula:
- Ne, nemoj da ih baciš, neću ništa da se baci! Možemo da ih iskoristimo…
- Za krpicu za pejnting, ubacuje se Kira spremno.
- Ili da napravimo nešto za medu! Samo nemoj da bacaš naše stvari pliiiiiiiz!
„Deca gledaju, ne slušaju“. Gde se dede ona knjiga o roditeljstvu, a?
Posle ručka malo odmaram, ostali gledaju film o zmajevima, ne znam više koji deo, čitam tekst naše učiteljice Kristine o bilingvizmu koji ćemo postaviti na sajt SOKCa, gledam gostovanje Petra Božovića u emisiji „Oko“ (na jutjubu, jašta, televiziju ne gledamo i dalje), razmišljam o njegovim rečima ogorčenja usled spoznaje šta se trenutno zbiva na relaciji Srbija-Crna Gora, uveče imam čas, posle časa uobičajeno i dan odeeee…
Najveći utisak svake večeri mi je što sav posao radim od kuće i što mi je to postalo najnormalnije otkako sam na Malti. Korona je to sve samo pojačano „unormalila“, a potreba da budem „gospodar svog vremena” je jača i od želje za boljom zaradom. Ne znam koji posao bi me naterao da izađem iz ove „zone konfora” i vratim se na radno vreme „od – do”. Sećam se da se prvih godina radeći u KASu nisam zapitala ni jedan jedini put da li smo dovoljno plaćeni proporcionalno poslu koji obavljamo; međutim, kada mi je prvi put pala ta misao na pamet, shvatila sam da sam nečim nezadovoljna, što nije nužno morala biti zarada, i da je nešto krenulo lošim putem: u meni ili u samoj organizaciji. Kako godine prolaze čovek tako redefiniše prioritete, a opet je i sklon tome da ide iz jedne u drugu krajnost, samo mi se čini, da to u kasnijem životnom dobu radi sporije… Ne znam, možda grešim, ali evo, pišem, pa ćemo se prisetiti…
