“Dokazali su da istinsko trpljenje znači unutrašnje ostvarenje. Duhovna sloboda, koja se čoveku ne može oduzeti, pruža mu do poslednjeg daha mogućnost da osmisli svoj život.”
Iako možemo da spavamo dugo, budimo se svi rano. Dogovaramo se šta ćemo raditi tog dana. Nedelja je, praznik, nećemo preterivati. Posle podneva možemo srediti sobu za igranje, skloniti cipele, zameniti letnju za zimsku garderobu u velikom ormanu, pogledati zajedno neki film, nabrajam. Nisam baš zdušno podržana, ali se pravim da to ne primećujem. Ova tehnika mi poslednjih godina često pomaže da se ne potresam bez preke potrebe. Pa ne moram baš sve da vidim i čujem, je l’ de?
- Zašto moramo celu kuću da sredimo?! – pita Kira protestvujući.
Sređujemo samo njihovu sobu za igranje. Ovaj put bez ljutnje zbog hrpe kockica, olovaka, figurica i koječega na sve strane. Vremena imamo na pretek. Po ko zna koji put pravimo spisak novih pravila oko sređivanja te sobe. Devojke prelaze na pravljenje Ježeve kućice, mi se povlačimo da pijemo kafu, ručak imamo od juče. Sati prolaze relativno uobičajeno, dan se izmiče, boravimo opet malo na krovu, upijamo sunce, telefoniramo sa Majkama, dragim ljudima, ne mislimo na današnju svadbu koju propuštamo, nećemo danas o teškim temama. Osećam bol u leđima, kičma reaguje na slabo kretanje, vežbe treba raditi i popodne, kažem sebi odrešito, šta bih dala da sada napravim jedan đir po kraju, a tek pored mora…
Radi se domaći za maltešku školu, zatim se vežba srpska latinica, večera je u toku, kupanje, čitanje priče, onlajn nastava počinje ujutru u 8.45, laku noć. Ode i treći dan.
Čini mi se da ne umem sa nedeljama koje ne počnu Liturgijom…
