Znate onaj momenat kada vas neki miris u deliću sekunde vrati na neko mesto, u neko davno vreme, drag događaj, pa se raznežite i razgalite kao nikad?
Nedavno zamenim debeli pokrivač na našem krevetu tanjim koji smo u februaru doneli iz Beograda, a kojeg je, sticajem okolnosti, oprala Petrova majka u svojoj mašini, a mi ga tako „friškog“ preuzeli i doneli u koferu. Dve noći mi u sobi sve miriše na “Bohor” i dorćolski jednosoban stan u kojem provedemo noć ili dve kad stignemo sa Malte, ili kad krenemo nazad, i to podelim sa Petrom, onako uzgred. On kaže da baš svašta pamtim i da ga ne čudi jer se sećam i najranijeg detinjstva. (I Majka se često iznenadi kad joj ispričam čega se sve sećam iz stana u Majdanpeku, u kojem smo živeli do moje pete godine). Dobro, to sam ja… takva…
Prošle noći se Kira probudila i htela je da neko bude „pojed nje“. Prenela sam je u naš krevet, kako bismo je oboje grlili i ušuškavali. Kad je jutros otvorila oči prvo što je rekla bilo je:
- Ja mnogo hoću da idem kod baba Nate. Sve mijiše na njen stan.
O mirisu štala, koji me rasplače skoro svake večeri kad izađem na terasu, neću ništa da kažem. Niti o zelenom žitu u ravnici… Samo ću se pomoliti…
Maj, 2020.
