Крила радости

Пролог: Петогодишње близнакиње Василиса и Кира живе на прелепом острву на Медитерану, али свако лето проводе у једном малом селу на северу Србије, у зеленој равници, надомак реке Тисе. У пространом дворишту, које је припадало њиховој чукунбаби, поред старинске Куће, у крошњи зова и дуда, имају своју Кућицу под дрветом са кровним прозором у којој проводе време. Ту и спавају обасјане месечином и сјајем звезда, а преко дана се играју са инсектима и разним животињама или другом децом. Живећи тако са природом уче кроз игру о животу, људима, животињама, свету уопште.

Једне божанствене летње вечери, док су зрикавци у башти имали свој концерт а ноћна фрајла мирисом подржавала чаролију њихове музике, Василиса и Кира осликавале велика су платнена крила. Девојчице су хтеле да виде како је то имати крила лептира и замолиле су маму да им их направи. Тако су од белог платна настала четири велика крила, која су била спојена танком дрвеном летвицом и канапом привезана за рамена, како би девојчице могле да машу њима опонашајући лептире.

• Завршићете то сутра, време је за спавање – рече тата пењући се у Кућицу на дрвету.
• Готове смо! – узвикнуше девојчице углас.

После вечерње тоалете у Кући, вратиле су се у своју Кућицу на дрвету и легле у кревет који се налазио тачно испод кровног прозора. Небо је било посуто звездама које су сијале попут драгог камења. Свака је имала своју боју, величину и другачији облик. Свака је била посебна и дивна, као што је баш свако дете и сваки човек свој и јединствен.

• Секо, шта ћемо да читамо? – упита Кира.
• Можда ону књигу о лептирима. Цео дан смо са татом причале о њима, али хајде да још једном прочитамо ону дивну причу…

Кира је устала да са полице дода поменуту књигу, али ју је омео неки потпуно нови звук споља. Отворила је врата и провирила у крошњу дрвета, одакле је звук долазио.

• Мислим да је то сова – рече Василиса зевајући – чула сам данас како мама и Олгица причају да се у комшилуку појавила нека сова.
• Хм, у праву си, али је не видим, а баш бих то волела – рече Кира упорно гледајући ушушкану у помрачину у крошњи дуда.
• Ма пусти је, ионако ћемо ускоро заспати, а то хукање може само да помогне. Хајде да читамо о лептирима.
• У праву си, ево ме, само да узмем књигу…
• Ко ме то тражи? – зачуше глас са прага Кућице кроз одшкринута врата, која Кира неколико минута пре тога није добро затворила.

Девојчице су се најпре уплашено погледале, Кира ускочи у кревет а онда се обе брзо покрише покривачем преко главе.

• Не бојте се, то сам ја, сова о којој сте причале мало пре – рече глас и врата се отворише широм. На прагу је стајала омања сова, крупних очију. Глас јој је био смирен, сталожен, перје се пресијавало на месечини. Девојчице полако спустише покривач и погледаше ка вратима.
• Ко си ти? – упиташе углас.
• Кажем вам, ја сам сова из крошње дуда изнад ваше Кућице.
• Зашто си онда дошла унутра код нас?
• Чујем да ме помињете и видела сам да ме је Кира тражила.
• О, па ти си заиста паметна – обрати јој се Василиса охрабрено и спусти покривач са главе –  Мама каже да сте ви сове веома мудре птице.
• Да, то тврди и Олгица. Баба Мара је рекла још и да си корисна – додаде Кира.
• Хахаха, па то је баш лепо чути. Хвала и њима и вама. Баба Мари ћу се одужити у зору, тако што ћу је спасити оног великог миша из кокошињца – рече сова задовољно и са благим осмехом.
• Ти ловиш мишеве?
• Да, и једем их, не само да их ловим. О, па видим, ви не знате пуно о мени.
• Нажалост не, осим да си „мудра“. Но, сада су нам занимљиви лептири а не птице – рече Кира.
• Шта вас то толико одушевљава код лептира? Питајте ме нешто, испробајте моју мудрост.
• Лептири су баш лепи. Дивних су боја и тако нежни, као неко летеће цвеће – рече Василиса сва разнежена.
• Мени личе на наше слике које сликамо воденим бојицама – насмеја се Кира.
• То је лепо. Видим да имате и књигу.
• Да, умемо и да читамо, а и родитељи нам пуно читају, него имамо једно питање на које нам још нико није одговорио.
• Да чујем, паметнице мале – рече сова благонаклоно сместивши се удобно на ограду кревета код ногу девојчица, као на неку говорницу. Одатле је могла лепо да види и чује девојчице.
• Како то да од онако ружне гусенице, која цео свој мали живот једе само зелено лишће, постане очас посла онакав лептир са дивним шареним крилима, а од малих беба настану тако обични људи и то траје дууууууууугооооо, а заврши се без крила, без боја, чак и без летења? – у даху постави Тити питање.
• Хм, па нисте ту у праву.
• Како то мислиш? – упиташе девојчице радознало.
• Сасвим сам сигурна да и од малих беба постане нешто прелепо кад порасту, само што то можда није увек видљиво голим оком као код лептира – поче сова. – Видим да ми не верујете, али вас молим да ме саслушате, сигурно ћете се на крају сложити са мном. Када је беба мала, она пије млеко, спава и расте, онда почне да пузи, па да хода, па постане дете које трчи ливадом и игра се играчкама и са другом децом, затим крене у школу и има другаре које воли, након тога крене у већу школу, па се једном и запосли кад заврши школу, неки сретну своју другу половину, неки не, други добију и децу, па гаје ту децу, па унуке и тако до краја живота. Углавном, то тако бива, али има и другачијег редоследа и варијација у животу, и све је то вредно помена, али сада нећемо о томе.
• Па то све знамо – рече Васка помало разочарано.
• Стрпите се мало, знам да то знате. Да, то је оно видљиво на човеку, малом и великом. И то можда по вама траје предуго и није ништа посебно. Но, ту има пуно невидљивих ствари као што су дивне особине и лепоте које човек стиче управо од времена кад је као беба и које преноси на свет око себе кроз своја дела, а то су доброта, искреност, часност, неустрашивост, љубав према свету, несебичност, смејање, радовање, певање, помагање другима  и брига о животињама, сликање дивних слика и све оно лепо шта чини себи и другима…
• Мислиш да је ту и када обрадујемо маму тако што скупимо играчке и наместимо свој кревет?
• Наравно! Као и то када сте вредне ушколи, када читате прелепе приче које упијате као мали сунђери, када певате, трчите, када посетите некога ко је болестан или нацртате нешто лепо за баба Рајку и баба Нату, када деда Макси кажете да га волите или загрлите деда Ивана јер вам је насекао сланинице за вечеру.
• Добро, ми знамо да је све то добро, али сад те више не разумем – почеша се Кира по глави збуњено.
• Па видите, све лепе ствари које деца раде од њих ствара временом дивне људе, а сви дивни људи живећи на један леп и достојанствен начин и чинећи добра дела, улепшавају овај свет.
• Да ниси нешто побркала, деца су украс света, каже она песма из маминог и татиног детињства – насмеја се Васка.
• И то је тачно, али та деца порасту, али што су дуже деца у срцу, нарочито кад постану одрасли људи, то је свет лепши и богатији. Осим тога, увек има неке деце у свету. Ви кад порастете можете и даље бити украс света, али ће бити и неке друге деце, и неких других украса, ако баш хоћете – насмеја се сова на своје завршне речи.
• Добро то схватамо, а ли шта је са крилима? Рекла си да и људи могу имати крила.
• Јесам и то је тачно. Кад год некоме помогнете или га на било који начин усрећите, како се осећате?
• Дивно! -повикаше девојчице углас.
• Е, о томе вам говорим! Тај дивни осећај вас уздиже до небеса и даје вам крила.
• Па то је као кад мама каже да је толико срећна и да би могла да полети од среће, па нас онда грли, цмаче и пусти музику да плешемо и хоће све да нам да.
• Јесте, то је то! Када смо радосни изнутра осећамо да можемо све и да је све око нас лепо и онда треба ту радост да излијемо на цео свет да би постао лепши и бољи! – рече сова занесено раширених крила, али је притом изгубила равнотежу и пала са кревета, шта је насмејало девојчице.
• Упс, извини што ти се смејемо, да ти помогнемо?
• Нека хвала, рече сова устајући и намештајући перје, нисам ја баш тако млада, па се понекад заборавим, хихихи…
• Добро, а шта је са бојама на људским крилима радости? – упита је Кики.
• Па то су све оне лепе ствари које научите временом, које упијете очима које вас боје изнутра и споља као што су боје из природе, дивни цртежи које насликате или слике које видите, дивне књиге које прочитате, па све оне лепе песмице које знате да певате или да одсвирате, па све лепе речи које служе да утеше неко тужно срце или охрабре неку уплашену душицу. Ту је, заправо, све оно шта имате у себи и око себе и несебично делите са другима…
• Знам шта још! – узвику Кики – када не расипамо воду док перемо зубе, или када гасимо сијалицу да не троши беспотребно струју. Тако штитимо природу!
• Тако је, или када носимо стакло и папир на рециклажу – допуни је сетра усхићено.
• Ух, биће ово дуга ноћ – рече сова у полугласу, али са огрмном симпатијом према паметним главицама, те настави гласно – Сваки пут када човек води рачуна о својој околини, а ту мислим и на биљке и животиње, као и о другим људима, он постаје лепши и изнутра и споља, и тако бива налик најлепшем лептиру, тиме улепшава овај свет, да скратим своје излагање, то је лепота његових крила, то су те боје на његовим крилима!
• Хоћеш да кажеш да је човек створен од Бога да буде господар природе тако што брине о њој?
• Богами, видим ја да сте ви баш добро обавештене о свему, али небеске теме ћемо оставити за неку другу птицу или животињу, ја имам доста посла у баба Мариној башти и кокошињцу. Лаку ноћ дивотице мале! – рече и одлете.
• Стварно је баш паметна – рече Тити смештајући се на јастук и покривајући своју сестру.
• Да, мама је била у праву. Данас је рекла Олгици да се нада да ће сова отерати мишеве из оне котарке у комшијском дворишту, јер мачке то нису урадиле. Никада мачкама неће порасти крила ако тако наставе, да ти ја кажем – рече Кики зевнувши и са осмехом склопи очи. Васка се насмеја сестриној шали и утону у јастук. Те ноћи су обе сањале прелепи шарени свет.

Сова је била изузетно вредна до јутра, свесна своје корисности, мирисне фрајле и зрикавци такође, месец и звезде су сијали најјаче што су могли не би ли постали део ове хармоније. А људи? … И људи су део свега тога, само што је то код њих мало другачије и, наизглед, малко компликованије, али свакако могуће, ако се потруде да стално расту а у души, ипак, остану деца. Тако би постали бољи и себи, и свему ономе шта их окружује.

Априла, 2020.