Модискиње

Једна од мојих великих љубави, коју сам такође запоставила услед начина живљења у прошлом животу, је кројење и шивење. У кући мојих родитеља постојала је одувек шиваћа машина марке Мирна на којој је Тата шио мебл када би правио или преправљао каучеве, фотеље, кревете. Био је, између осталог и столар-тапетар. Волела сам ту његову способност да направи нешто од дрвета а онда га упакује у шарени и мекани мебл, који је увек имао посебан мирис и остао ми занавек у ноздрвама. Поред његових руку научила сам да ценим све људе који својим рукама нешто умеју да створе.

Имала сам 12 година када сам и сама села за Мирну и почела да је „терам“. Нема електричну папучицу, већ ону плочу која се помера стопалима у одређеном ритму. Сећам се радости када сам ухватила поменути ритам и кренула да спајам два материјала ситним бодом. Мирна није била баш склона танким тканинама, као што рекох, али смо се обе некако сналазиле. Највише сам волела да преправљам татине кошуље и сакое, тако што бих им одсекла рукаве и крагне, неретко и манжетне, па онда нашивала руске грагне на кошуљама, или неку чипку на сакое и тако носила те необичне сакое-прслуке. Додуше само по кући и дворишту, јер није било прилике да их негде другде обучем. Играла сам се до миле воље по цео дан на сваком распусту, а онда бих увече пред родитеље истрчала у новој креацији сва усхићена. Сећам се да су били углавном радосни, али се исто тако сећам и невеште подршке у стилу: „Ех, како си се ти докопала маказа, све си сатарила…“ Та критка није била озбиљна, сада сам сигурна у то, али ми је ипак скресала млада крила која су кренула да од мене праве шваљу од заната. То ме није спречило да већ за следећу Нову Годину, за дочек код Велике Маје, сашијем од црног тила слојевиту сукњу од тила à la Јосипа Лисац. Онај осећај радости и истинског поноса који ме је изнутра обасјао памтим и данас. Одговорно тврдим да управо због таквих осећања свако треба да зна понеки занат поред онога за шта се школовао. Тако васпитавам и своје девојке. То сам и онда мислила и више пута одлазила да „кибицујем“ кројачке тајне код разних мајсторица, али сам некако била нестрпљива, можда исувише напредно-лудих идеја за њихово схватање, те поменута сарадња није никада потрајала довољно дуго да научим баш све што је потребно, али је било довољно да после могу сама да надограђујем. Након тих неуспелих улога шегрта, почела сам сама да вадим кројеве из чувене Бурде и шијем.

Шила сам углавном себи и Мајци, а џепарац сам до задње паре трошила на тканине. Прво бих направила сукњу и носила је „слатко“, онда бих од те сукње направила шортс, а кад би ми и то досадило, од шортса би настала јастучница која би се, испуњена неким пуфнастим јастуком, који је Тата раније направио, шепурила на мом девојачком кревету и ту завршила своју каријеру. Волела сам и да креирам гардеробу, мада ми цртање није ишло од руке. Но, било је сасвим довољно да могу да нацртам панталоне необично широких ногавица и однесем некој правој кројачици да ми их направи. Нажалост, нисам имала увек храбрости да понесем те своје креације. Што би рекла данашња младеж, нисам имала духа „трендсетерке“. О мом занату се прочуло по одељењу, па сам имала и упита од неких другарица да им понешто сашијем или преправим. Тако је једна Виолета Миленковић била веома одлучна када је дошла код мене са новим фармеркама да их сузим, а ја ништа мање куражна да се прихватим посла и да јој пре него кренемо у школу тог дана очас посла испуним жељу. Увек је носила уске фармерке, без обзира на тренутну моду, а мени се јако допадао тај њен стил и пристала сам да јој учиним. Тада тексас није имао еластина у себи и био је некако крући него каснијих година, те сам се жива намучила да удовољим стрпљивој  „муштерији“. Када сам напокон предала сужене панталоне и Виолета их пробала, схватла сам да ипак нисам дорасла задатку и да је једна ногавица ужа од друге. Но, нисам се олако предала и више пута сам преправљала обе ногавице док није дошло крајње време да кренемо у школу и уз шаљив одговор ставила тачку на тај рад, као и на рад са јавношћу: „Ма нису ти ноге исте дебљине! Нема шансе да ово не умем да урадим!“ Виолета је вриштећи од смеха прихватила моје објашњење и слатко износала фармерке још неко време, али не пропушта ни дан-данас прилику кад сретне моју Мајку да добаци: „Тета Рајка, поздрави ми шнајдерку!“

Сећам се и чувене епизоде када сам драгом пријатељу Јохану за рођендан искреирала и скројила необичну тунику, али Мирна никако није хтела да ради тих дана, већ је стално затезала и кидала конац док на крају није покидала сопствени каиш. На рођендан сам ипак отишла са тим полузавршеним поклоном, уредно руком ушивеним, али је Јохан био човек од разумевања још онда и одмах смислио коме ће је однети на дораду. Није се никада касније сетио да спомене шваљу у мени, на чему сма му и дан-данас захвална и спремна да се искупим.

С времена на време су ме и касније у младости, посебно у студентским данима, хватали таласи креативности и жеље да креирам и шијем, али се нисам никада томе посебно посветила. Недостатак мотивације, недостатак слободног времена или шта већ били су разлог. Признајем, нисам била довољно упорна да развијам тај таленат, али љубав према нечему шта-руке-стварају никада није нестала из мог Бића. Петар је више пута нудио да ми купи шиваћу машину, али сам се нерационалним разлозима бранила, не знајући ни сама од чега.  Но, семе љубави увек нађе пут да исклија, па чак и на не тако плодном тлу, убеђена сам у то.

То се показало истинитим и пре десетак година, када сам се у једном периоду интензивно дружила са драгом Јеленом Ф.К., коју сам подучавала из немачког а она мене из грчког језика. Једном седмично смо се састајале код ње у Земуну и по сат и по радиле оба језика. Обично сам одлазила после мог посла, али не понедељком, јер је она радила само тог дана (не питајте колико сам у неким тренуцима чезнула за таквим радним временом) и остајала неретко до касних вечерњих сати. Пошто је Јела Ф.К. једно у руке невероватно даровито чељаде, и уме да направи, скроји, сашије и извезе шта ти срце пожели, поверих јој моју давнашњу љубав према шивењу. Одмах је предложила да заједно нешто креирамо. Била сам мишљења да то не треба да буде ништа ново, већ да преправљамо старо, те сам јој стално односила разне комаде своје одеће које смо буквално претварале у „нешто сасвим ново“, а она је била далеко другачија од свих оних поменутих „мајсторица“ које нису волеле иновације. Била је стрпљива, сталожена, отворена да чује сваку лудост, и још боље, да се упусти у то да је реализује. Тада сам схватила зашто је тако способна у руке, јер је способна и у главу, а душа јој је широка попут равнице из које потиче…

Овде додати чипку, тамо карнер или вез, онамо перје и дугме, уклопити са шеширом и марамом и ето нове комбинације, био је принцип нашег рукотворства. Толико смо се занеле свим тим да смо планирале да отворимо заједничку радњу под називом МОДИСКИЊЕ, док би на табли испод тог назива стајало и додатно објашњење у стилу старих предратних радњи: „Салон за поправку, преправку и исправку Ваше гардеробе“. Да није остала трудна у то време, сигурно бисмо изгурале ову величанствену идеју, која ме и сад испуњава милином док ово пишем. Већ сам нас видела у неком старинско-романтичном простору старог Беграда, тапетираних зидова, како уз чашу вина наздрављамо нашем послу, а онда слушајући неке шансоне на разним језицима кројимо и шијемо, нашивамо, додајемо, одузимамо… Ја носим неку дугачку плишану хаљину са карнерима, имам конзервативну пунђу и веома модерну муштиклу у десној руци… Сећам се да сам о овоме причала једном колегиницама у канцеларији, без детаља са муштиклом наравно, и да су биле одушевљене. Нису ме одговарале и убеђивале ирационалношћу једног таквог подухвата, како би могло лако да се предпостави с обзиром на многе животне и остале пропратне околности тога доба, већ су ме охрабривале, а још тада сам схватила да снага креативности удружена с љубављу уме да се прелије на сва срца која још увек „охладнела нису”…

Ове зиме смо, као и увек када одемо у Србију на распуст, посетили Старог Оца. Изнебуха ме је питао да ли хоћу једну од две шиваће машине које има у стану. Без размишљања рекох да хоћу и већ сам видела себе како у баба Видиној собици седим и „терам“ ту дивну справу која преде најлепши звук који уме, слушам онај старински радио и певам на два језика чувену „Седела сам за машином, шила сам“. Чим сам је однела у Хоргош, наручила сам мајстора преко драге комшинице Тинде, иначе врсне кројачице-чаробнице, и за непуних недељу дана, машина је била спремна да поруби неке прекриваче, од постојећег дамаста састави неке јастучнице и почне да негује дуго запостављено семе у мом оку, али овај пут стварно. Мајка је била видно задовољна и похвалила ме је споменувши и Виолету Миленковић, онако успут, тек да се насмејемо. „Нека, нека“, охраби ме и моја тетка Мара, „та имаш две девојке укући, није згорег.“ Имам и времена и Лампаш, као и жарку жељу да дам добар пример како је важно знати нешто рукама створити.

Фебруара, 2020.