U vreme kada je u ovoj Kući baba Vida nosila plavu kecelju sa dva lica a ja bila dete, jedan od najlepših doživljaja mi je bio da odem u štalu i posmatram lastino gnezdo. Nije trebalo dugo čekati da naiđu mama i tata laste i donesu svojim ptićima hranu i da pritom iz gnezda izvire kljunići oivičeni žutom tanušnom linijom. Taj prizor mi je ostao tako duboko usrcen, da mi je bio prva slika pred očim kada sam, nakon 20 godina, ušla u pomenutu štalu i pogledom potražila gnezdo. Bilo je na mestu, a meni se srce steglo po ko zna koji put tog dana, da sam pomislila da ovaj put stvarno neće izdržati. Bio je februar, a ja sam videla pomenuti prizor hranjenja tako jasno.
Kada su ključevi Kuće ponovo bili u mojim rukama otvorila sam prozore na štali i zamolila čika Ljubu, koji se sa velikim zadovoljstvom prihvatio uloge kućepazitelja, da ih ne zatvara i da mi obavezno javi kad dođu laste. Došle su vrlo brzo, iako je bio juni, iako su se već poodavno doselile iz „toplijih krajeva“ u naše lepo selo. Ne samo tog leta, već i nekoliko narednih, sa dečijim uzbuđenjem sam prilikom svake posete oronule Kuće mog detinjstva posmatrala kljuniće oivičene žutim i slušala živahan cvrkut lasti. Kada smo krenuli sa obnovom Kuće, laste su prestale da dolaze… Štala je postala vinski podrum a prozori su i dalje bili otvoreni od ranog proleća do kasne jeseni…
Pre neki dan hvatam sebe kako pogledom tražim ima li u blizini neko dobro poznato gnezdo i čuje li se onaj zvonki cvrkut i brzi plavičasti let u stilu: frrrrrfrrrrfrrrrrrr. Moja najveća želja ovog leta je da mi se laste negde oko Kuće usele i ovoj divoti dodaju nestavrno plavu sa onim tananim žutim detaljem koji mi iz oka ne izlazi a koji će moje devojčice upiti za ceo život. Pevušim u sebi svoju verziju pesmice: „Laste, prolaste, sa Tise mi dolaste…“ i čekam sa radošću strpljivo…
Horgoš, jula, 2019.
0 thoughts on “Laste”