Naše troipogodišnje bliznakinje smo odveli prvi put u bioskop. Kada smo im rekli kuda idemo, obasule su nas pitanjima raznim: Ima li tamo igračaka? A puno dece? Kako to izgleda? Kako se to kaže na engleskom? Hoćemo li već jednom stići?!
Kao dete sam mnogo volela da idem sa Tatom u bioskop. U vreme mog najranijeg detinjstva živeli smo u Majdanpeku, gde je bioskop redovno radio. Išli bismo nedeljom pre podne, Mama bi ostajala kod kuće da skuva ručak, ispeče kolače i dočeka nas u mirišljavoj kući sa postavljenom trpezom i neizbežnim belim stolnjakom. Sećam se uzbuđenja kada bi me spremala da krenem, kako sam veselo skakutala usput držeći Tatu za ruku i ljubavi koju sam osećala prema njemu, kao i one koju je on osećao prema meni. Meni je moj Tata bio sve. I ja njemu. Govorila sam da me je Tata rodio i dok bi mi se deca ispred zgrade smejala i zadirkivala me, ja bih uspravno stajala sama usred njihovog smeha i bila sigurna da je to istina. Moja Majka bi burno reagovala na te podsmehe i ruganja, istrčavala na ulicu da me zaštiti, ali ja se nisam dala. Zašto i bih kad me je Tata stvarno rodio? Na svu sreću, u to vreme sam bila više ubeđena u svoja osećanja, nego što bi me uzdrmalo mišljenje drugih. Imala sam godina koliko moje devojke sada…
Izabrali smo da gledamo Pepu prase i epizode koje nismo do sada gledali. Proverili smo trajanje predstave i zaključili da ćemo svi izdržati. Nismo se prevarili. Bilo je uzbudljivije nego što smo i mogli da pomislimo. I za njih dve, i za nas. Najveće iznenađenje čitave akcije bila je Pepa prase koja nas je čekala ispred bioskopa. Znate one odlične kostime koje glumci obuku, ali ništa ne pričaju? Ova Pepa nije čak ni groktala. Imala je svoju standardnu crvenu haljinicu, krunu na glavi, šta je Kiru posbeno oduševilo (jer trenutno voli samo princeze) i veliki zagrljaj za sve koji se usude da joj priđu. Bilo je i dece koja su se plašila da se susretnu sa svojim omiljenim crtanim junakom, koji nije na svom uobičajenom mestu: u televizoru ili tabletu. Priznajem, kad bolje razmislim, nije svejedno. Ne znam kako bih se i sama ponašala onomad, ispred majdanpečkog biskopa, da mi je Pipi Duga Čarapa istrčala raširenih ruku i onim vragolastim kezom, ili Vinetu dojahao na konju zvanom Ilči…
Devojke su videle Pepu još kroz prozor kola dok smo tražili parking i počele da ciče od radosti. Kada smo joj prišli posle nekoliko minuta, posmatrala sam pažljivo reakcije naših sve na svetu. Uživam u trenucima kad dožive nešto novo. Delim to uzbuđenje i drhtim i sama kao prut. Valjda dete u meni oslobađa svoj krik autentičnosti i buni se zbog svog smeća kojeg ga zatrpavam decenijama. Kira je ozbiljna. Drži me čvrsto za ruku i prilazi oprezno ćuteći. Vaska se smeje i kaže oduševljeno: „Pa ona stvarno postoji!“ Suze mi zamute vid i trudim se da ne zaplačem. Ne znam zašto bih zaslinila baš u ovom trenutku, ali ono dete u meni drži čvrsto svog tatu za ruku i zna da na njegovu podršku može da računa. Hrabrim Kiru da može da priđe Pepi sa sekom, da smo mi tu, da je sve u redu. Da je u redu i ako to ne učini. Nakon nekoliko sekundi ustručavanja, njih dve se zatrče ka Pepi raširenih ruku i utonu u njen mekani zagrljaj sa osmesima koji prekriše nebo, a ja, tj. ono dete u meni se rasprši u svetlucavi prah koji prekri celu scenu, kao što bi se dešavalo i onomad kada je išlo sa Tatom na matine.
Novembra, 2018.
