Prekoputa

Iz omiljene fotelje za čitanje u dnevnoj sobi, dobijene na poklon od kume Slađe, sasvim lepo se vidi baba Mirin levi prozor doulice, koji uveče bude osvetljen do sitnih sati. Ako se malko nagnem preko leve ruke, mogu videti i druga dva. Oni nisu nikada osvetljeni. U tu sobu baba Mira, izgleda, ne zalazi s večeri. Kada sam sinoć pred spavanje otvarala prozore da uđe avgustovska svežina i, po navici, bacila pogled prekoputa, pomenuti prozor nije bio osvetljen. Neka nelagoda me zapose istog trenutka, useli mi se u potiljak sa jasnom namerom da će tu i ostati. U zoru sam se probudila i odmah ustala da pogledam prekoputa. Nema svetla ni ujutru, izustih poluglasno. Samo pun mesec iznad male žute kuće, koji upotpunjuje idiličnu sliku kakve znam iz nekadašnjih snova dečijih, a koji mi i danas povremeno dolaze. Kada je svanulo, krenuh preko ulice, i već na pola puta videh katanac na kapiji. Otišla je… Septembar je stigao, leto je nezvanično u ljudskim umovima završeno, škola je počela, neko unuče je trebalo čuvati…

Volim tu njenu malu kuću. Očuvana, nerenovirana, nenadograđena, neobnovljena, sačuvala je mirise starih vremena, a u svakom kutku pregršt uspomena… i prisenak sete. Volim da odem tamo iako mi se tada probudi žal za babinom starom kućom, kakvu pamtim iz detinjstva, iako me oprhvaju neke teške pramisli. Ne posećujemo se redovno, jer baba Mira nema naviku da se druži sa komšilukom, tako je barem rekla jedared Majci, te ja iz nekog obzira ne bih da dosađujem i da se namećem, a ionako nerado napuštam svoju Kuću i dvorište. Ide samo kod komšinice pored i to je to, ali moje devojčice ne prihvataju izgovore kao mi odrasli i rado hrle prekoputa, jer vole da se igraju u bašti a “baba Mija” im sve dozvoljava. Ja ih opominjem, ona govori: “Pusti, Lelo, decu, nikakvu štetu ne mogu da naprave, šta ti je, nema šta ovde da pokvare, ne mogu da naštete nikako.” Ne znam šta mi je, samo ponekad iz mene izroni stroga majka iz davnina… Nedavno je videh pred kapijom u sumrak i mahnuh joj srdačno u stilu: “Jeste li dobro?” Ona je samo nesigurno odmahnula, kao da je tim gestom htela da me podseti da ne čuje dobro i da, eto, gura. Setih se tek tada da ne čuje dobro. Ne pretrčah drum, nešto me spreči, izjedoh se kao mlad mesec zbog toga posle. Sledećeg leta čim stignem, idem prvo do nje, kažem sama sebi sa nekom grižom savesti i nadolazećom slutnjom kojoj vešto umaknem tako što pogled spustim na usnule devojčice i mačka Momu kako se meškolji među njima.

Kad baba Mira ode iz Horgoša, bliži se i naš odlazak… Želudac mi se grči i uvija, na grudima mi leži težina celog sveta, u glavi se vrte letos izgovorene reči i miris Tise, pred očima razgolićeni i tužni prozori naše Kuće. Zavese su na pranju, posle složene na čekanju. Kad njih skinem, to znači da su koferi spakovani. Beskrajna tuga me razapinje iznutra, spolja lomi i savija, samu sebe najpre nerviram tim opiranjem a onda se prepustim i kao grana pod teretom snega slomim… Inače sam dobro. Biće sve lakše kad stignem na onu drugu adresu i otvorim kofere da se šepure po hodniku, čekajući da budu ispražnjeni. Kao da sama sebi podvaljujem, namerno ih ostavim tako raskupusane neko vreme, da se ponešeni mirisi iz Kuće rašire po onom stanu i u prolazu mi nabace setu iznad uglova usana i podnožja jagodica. Tako, valjda nesvesno, samu sebe čeličim. Preguraćemo jesen, kažem odlučno, u srcu se pomirim sa privremenim rastankom i pomolim da sledećeg leta onaj prozor prekputa opet svetli do kasno.

Avgusta, 2019.