Сандра

Знала сам да ће доћи и пре него што је то написала поред тек објављене фотографије наше Куће. Још тада сам могла да наслутим радост која ће нас обе преплавити када се коначно будемо загрлиле. Нисмо се виделе десетак година, чини ми се, али смо све време биле у оном најбољем контакту који постоји: усрценом. Осећала сам да се сваки пут смеши када види моју радост на фотографијама, да тугује када објавим да ме је нешто потресло и да јој око засузи док чита моја писанија. Када је написала да ћемо следеће године заједно да уживамо у лепоти званој Хоргош, поверовала сам јој. (Као што сам јој поверовала и то, да ће за следећу годишњицу матуре доћи по мене, ма где била она, ма где била ја.)

Тачно годину дана касније, усхићено се спремам да одем по њу на станицу и загрлим је чим изађе из аутобуса. Тај сусрет сам у протеклих годину дана више пута одплакала, па се сад све надам да ћу бити присебнија и мање њањава, него што сам била у мислима… Или, пак, не… Ма како било, она ме добро познаје, све ће разумети, све ће прихватити. Једна од мојих првих другарица из основне школе. Моја Сандра.