Znala sam da će doći i pre nego što je to napisala pored tek objavljene fotografije naše Kuće. Još tada sam mogla da naslutim radost koja će nas obe preplaviti kada se konačno budemo zagrlile. Nismo se videle desetak godina, čini mi se, ali smo sve vreme bile u onom najboljem kontaktu koji postoji: usrcenom. Osećala sam da se svaki put smeši kada vidi moju radost na fotografijama, da tuguje kada objavim da me je nešto potreslo i da joj oko zasuzi dok čita moja pisanija. Kada je napisala da ćemo sledeće godine zajedno da uživamo u lepoti zvanoj Horgoš, poverovala sam joj. (Kao što sam joj poverovala i to, da će za sledeću godišnjicu mature doći po mene, ma gde bila ona, ma gde bila ja.)
Tačno godinu dana kasnije, ushićeno se spremam da odem po nju na stanicu i zagrlim je čim izađe iz autobusa. Taj susret sam u proteklih godinu dana više puta odplakala, pa se sad sve nadam da ću biti prisebnija i manje njanjava, nego što sam bila u mislima… Ili, pak, ne… Ma kako bilo, ona me dobro poznaje, sve će razumeti, sve će prihvatiti. Jedna od mojih prvih drugarica iz osnovne škole. Moja Sandra.
Prijatelj je dragocenost,biser, bogastvo