Сви текстови

Чаробно јутро

Будим се пре сата. Неколико минута пре 5 ујутру. Полумрак у соби са три кревета, сточићем у једном и умиваоником у другом углу. Прозори су преко целог зида, на једном од њих ролетне делимично спуштене. Не чује се бука са улице, иако је соба окренута ка једној од главних саобраћајница у граду. Прерано је чак и за Велики Град. Априлско јутро тихо чаврља у оближњим крошњама, сунчеви зраци се промаљају стидљиво и обећавају леп, сунчан дан. Иако не излазим десетак дана из ове зграде, радује ме сваки леп дан и раскош пролећа оличеног у зеленилу крошњи из оближњег дворишта и плаветнилу неба. То видим са прозора. То је раскош коју гледам сваки дан. Прихватила сам ситуацију у којој сам, у миру сам са собом, са Богом, са свима око себе а бебе су све боље и боље. То ми је и најважније. Спремна сам да још један викенд проведемо у болници. Седим на кревету и посматрам своје цимерке које се буде. Чудно сам радосна упркос свему и негујем ту радост, не дозвољавам да је ишта угрози. Каја устаје, каже нешто духовито, кикоћем се као шипарица, а она пушта музику. Пита да ли нам је то ок. Не волим Рибљу чорбу али јој нећу рећи, уживам у тренутку. „Свануло је изнад цркве Светог Марка“ чује се са Кајиног телефона, она певуши и одлази на умивање. Мира устаје, пожели нам добро јутро и ћутећи одлази до прозора да подигне ролетну. Ускоро све три гласно певамо и смејемо се речима и баналности тренутка. Гледам те две храбре и дивне жене кроз сузе олакшанице. Сваки дан посматрам њихову борбу са собом. Заправо, у њима видим себе, сво своје надање, сва очекивања и страхове. Знам да ће све на крају бити добро и трудим се да им то свакодневно говорим. И њима и себи. То шапућем и својим бебама кад их донесу на подој.

Дан је наставио уобичајеним током, чују се кораци и гласови у ходнику, дежурна сестра улази, доноси терапију, ми смо већ увелико будне и причамо о свему и свачему, долази Јована (још једна хероина мојих болничких дана) после ње визита, доносе бебе на подој. Чујем Кају како тепа свом сину „чедо моје“ и мислим се како је то нешто најлепше што сам чула. Гледам Миру надвијену над својим сином у наручју као да ће овог момента сву своју љубав да излије на ту слатку векницу, и схватам шта заправо значи бити мајка. Боже драги, каква надреална ситуација, мислим се док са сузама у очима гледам једно од своја два чуданца како спокојно извлачи из мене оно најбоље што тренутно могу да јој дам. Изговарам нечујно молитве и неке лепе речи попут: хвала ти што си дошла, сунашце моје, душо, љубави, срцуленце, кућице за луткице, дивото живота, све је добро и биће нам дивно кад стигнемо кући, тата нас чека, баба не може да дочека, водићу те на море, у прак, у Хоргош… Јесам радосна, а опет стално плачем. Кажем себи да је то добро, да тако отпуштам сву напетост и тугу од прошле седмице. На моменте сам потпуно свесна. На моменте, опет, некако лелујава и одсутна. Неколико сати касније, док је у нашој соби свакодневница у пуном јеку, долази сестра и каже да ме зове докторка. Без икаквих мисли устајем и крећем ка вратима, а моје цимерке занемеше. Осећам њихову бојазан али нећу да реагујем. Немам времена да сад мислим о томе, знам да су препознале ситуацију, знам да им је позната, али бирам да без речи и мисли изађем из собе.

„Добар дан, докторка.“

„Добар дан, мајчице. Ево, потпишите овде, идете данас кући“, каже потпуно смирено и опуштено, као да је рекла нешто најобичније на свету. Заврти ми се у глави, седнем на прву столицу коју видим, почињем да дрхтим и сав онај страх који сам вешто избегавала свих ових дана искочи као дивља звер и спопаде ме с леђа. Од његове тежине сам нема.

„Чујете ли ме, идете данас кући? Госпођо Јабланов!“

„Јесте ли сигурни?“ питам је једва чујно „Све је у реду са бебама…?“ Чујем сумњу која се прикрала из ко зна ког ћошка мог мозга.

„Наравно да сам сигурна, Ви сте добро, бебе су сад стабилне, оно шта им је сад најпотребније је да их мама и тата грле и мазе, да их стално држе у наручју, да осете да их воле. Чујете ли ме? Ми смо урадили све што је до нас. Сад им је само Ваша љубав потребна.“ Каже пружајући ми отпусне листе и храбрећи ме насмејаним погледом. Можда и не схвата да ми је дала најбољи савет у животу кад су деца у питању.

„Хајде, пакујте се. Јавите својима да дођу по вас око један.“ Руком ми показује ка вратима, не скида осмех с лица и ја излазим у ходник као да сам у сну.

Придржавам се за рагастов, за зид… Боже, хвала Ти, дај ми снаге да се саставим! Изненада дижем руке високо и поскакујем немо! Срећна сам, схватам да сам мало погубљена, дрхтим, срце ми расте до небеса, поскакујем у ходнику као дете на ливади, не знам одакле ми сад знага за то, провирујем кроз стаклена врата собе где су бебе: „Девојке, идемо кући!“ шапућем и машем им: „Јеееееееее, чујете ли ме?!“ Скоро да трчим по ходнику. Дође ми да одлетим на четврти спрат до неонатологије и изгрлим оне дивне људе који су бдили над мојим бебама данима и ноћима, а мене сваки пут охрабривали да ће све бити добро.

Улазим у собу. Каја, Мира и Јована седе непомично и ћуте. Гледају ме белих лица. Ја се осмехнем и излијем радост на њихова устрептала срца пуна зебње и ову собу која ми је сада нестварно лепа.

„Идемо кући! У један!“ узвикнем и смејем се неконтролисано. Оне се смеју и кажу нешто лепо, видим им наду на лицима.

„И ви ћете ускоро, знам. Кад једна крене, ето и друге, и треће…“ кажем и заиста то мислим. И даље сам мало збуњена, држим леву руку на уснама, као да им браним да говоре даље, а уствари, не знам шта ћу са собом.

Напољу је радни дан, чује се бука саобраћаја са улице, гласови из оближње школе, неко неког дозива, неко се прегласно смеје, чује се живот који тече упркос овој соби и нашим судбинама. Почињем да пакујем ствари, зовем Петра да му кажем да дође по нас, не знам шта ћу са приливом енергије која ме обузела, нити могу да обуздам олују у глави. Да ли ћу умети даље, питам се несигурно. Ма дааааај бреее! Одмахујем руком и сопствену несигурност нокаутирам у трену. Мислим на моју мајку и њене страхове откако сам у болници, мислим на све оне који су ме охрабривали ових дана, мислим на ове дивне жене са којима проведох неколико најважнијих дана свога живота и од којих научих много. Мислим на своје бебе које ће ускоро бити у свом кревецу, које ћемо мазити и љуљати и љуљати и мазити и говорити им да их волимо до сто неба и назад … Одједном ми се врати пред очи ово божанствено јутро, које је тако обећавало, они зраци сунца који су попут анђела донели дивну вест и она песма са Кајиног телефона, која ће ме пратити док сам жива…

И овог априла, четири године касније, срце ми заигра кад помислим на три храбре мајке и две преслатке бебе у мојим очима оног јутра.

nogice

 

Човечица

Попут дрвета је

Са коренима

Који сежу до стена

Са разгранатом крошњом

Која стреми у висине

А стабло у ширине

Не уме да отера

Незване госте

Већ их пушта

Да се шепуре на лишћу

Скакућу јој по гранама

Пузе уз стабло

Попут барке на пучини

Која одолева ветровима

И времену

Некад се повије

Некад се скоро пркосно укрути

Иако зна да је боље

Препустити се

И тако о(п)стати

Попут стеновите обале 

О коју ударају морски таласи

Остављајући траг од пене и соли

Не би ли је глачали

Обликовали

Биће у Бићу је

Омеђено костима кожом и косом

Са свом слободом

Да отпутује куд пожели

А истовремено остане

Ту где је

У себи

Сама

Своја

Сва

Човечица

Човечица 2019-02-28 , 10.08.42

Фебруар, 2019.

Пијачни дан

Нисам љубитељ кувања али волем да идем на пијацу. Знам и да разликујем шпанаћ од зеља, прокељ од кеља, а исто тако сам ономад гајила башту удаљену 200 км од куће и у њој имала све могуће и немогуће. Даклем, волем здраво да се храним, али не волем да кувам. (Зато сам се  добро удала, рекли би неки. Управу су, у животу је веома битна равнотежа.) Поред тога што се радујем пуним тезгама, уживам и у живописној пијачној атмосфери, која понекад уме да буде и напета, али то је слика и прилика народа, па и државе у којој је поменута пијаца. Некако, управо на пијацама човек може да осети народни пулс. DSCF1599

Моју сколонст ка пијаци открила је и једна моја шефица, Немица, па ме је замолила ономад да одем са њом на Каленић пијацу. Сећам се да је било време пред Васкрс, тако да је Каленац био у пуном сјају: крцат, шарен и бучан, а шефица у пуном збуну услед свега тога. Моја маленкост је искусно потерала колица по систему „кад сам већ на радном задатку, да и сама обавим куповину“. Има ко да кува, је л’ те? Шефица се чудила: „Шта ће Вам колица, Јело? Па идемо на пијацу“, вели Немица искусно. „Па идемо на пијацу“, вели Рајкин женски потомак ништа мање искусно. И тако, на крају баладе, Шефица са неколико кесица са по 2-3 комада којечега и Јела са пуним колицима свега кренуше кући. Да ли треба да напоменем да су је неки продавци гледали у чуду кад би ставила три крушке или два кромпира на кантар, док су јој се други, већ извештани са странцима, обраћали на неком страном језику, не питавши је претходно одакле је. „А шта је ово?“ пита Шефица на последњој тезги. „Шпанаћ“, кажем ја погледавши је значајно. „Свашта, никада у животу нисам видела свежи спанаћ“, рече она ноншалантно и крену. „Е, баш свашта“, рекох ја и обратих се продавачици: „Може ли, молим вас пола килограма, али од оног очишћеног?“ Разлике у менталитету, шта ли?

Љубав према пијаци донесох и на Малту. Овде, нажалост, нема сваки дан класична пијаца у сваком месту као у Србији, већ камиончић натоварен свим и свачим, па ко воли… У нашем Малом Мисту има неколико таквих камиончића, те смо се одлучили за један од њих и не волимо да купујемо код других. Симпатична малтешка породица је власник, сви из породице раде на својој тезги, што је у Малтеза, изгледа, уобичајено, и шта ми се највише свиђа – имају своју башту. Добро смо се упознали па често кажу: „Ово смо јутрос донели са поља, види, није прскано“, показаујући ми прстом на бусен земље који се шепури на крају младе салате. Укапирали људи шта траже муштерије и свака част на томе. Умеју са свима.пијаца

Пошто је наше Мало Мисто на обали мора, на док у центру, недалеко од поменутих камиончића, пристају скоро свако јутро бродићи са свежом рибом. То му дође као други део пијаце, тј. рибља пијаца. Откако смо овде, испробали смо робу са разних „пловећих тезги“, док нисам открила један камиончић који је од среде до петка увек на истом месту и то од 9 сати. Симпатична, омања, женица ради на њему. Од малтешких пријатеља сазнах да је цела њена породица, а то у малтешком смислу значи много њих, рибарска, и да се јако дуго баве рибарењем, те да од ње треба да купујем. Наше девојке воле да једу рибу и ми се трудимо да барем два пута седмично спремамо рибљу чорбу и печемо рибу. (Добро, де, јасно је да је тата Пера главни кувар, а моја маленкост само добављач.) Пре неки дан, након што сам девојке оставила у школи, кренух да купим поврће и рибу. Паркирала сам близу белог рибарског камиончића и пришла познатој женици. Чим ме је видела почела је да прича шта има у понуди свеже а шта је смрзнуто… У том моменту зачуше се повици и тупи ударци недалеко од њене „тезге“. Неки рибари су се потукли. Прави, правцати „фајт“! Видим да се узнемирила, држи онај нож у дрхтавој руци и гледа у рибу, а ко зна где је. Није ни мени свеједно, туче не волим да гледам ни на филму, а камоли уживо. Кажем јој да је у реду и да ћу доћи касније. Не чује ме, баца нож и одлази у ринг. Хтедох да одем али увидех да је исти испред мог аута и да нема силе да сад одем. Ужасно непријатна ситуација. А да једноставно одем кући, па се поподне вратим по ауто, мислим се, јешће деца данас нешто друго? Ма дааај бре, шта си се спетљала, рече неки глас и тако остадох ту као укопана. Многи су притрчали да раздвоје завађене стране, зачули су се разни вербални узвици, срећом ниједан не разумех, неко је трубио из кола у пролазу, само се помолих да не буде пуцњаве и крви и помислих како ли се силни странци осећају на нашим пијацама када се „пофајтају“ продавци или купци… Сетих се и Шефице и њеног ишчуђавања на Каленцу ономад, иако није било баш овако… Некако се стиша бука и симпатична продавачица се врати дрхтећи. jutro1

„Извини“, каже равно у полугласу. „Мрзим ово, али познајем момке.“

„У реду је“, кажем јој као смирено. „Надам се да ће бити добро.“ Стварно тако мислим. Не знам шта бих друго рекла, осећам се глупо. Осећам се као странац. Као да сам крива за тучу…

„Хоћеш да пржиш или да печеш рибу?“ пита ме хватајући се за нож.

„Молим?“ збуњено се тргнух из неког тамног облака мисли.

„Како да исечем рибу?“

„Ах, то питаш, мислим да ће ићи у рерну.“

Она стручно, у три потеза, очисти рибу, исече је на шницле и спакова у кесу.

“Where are you from?” пита ме додајући ми кесу и узимајући новац. Потпуно смирено, са осмехом. Професионалац, нема шта, пролете ми кроз главу.

“From Serbia”, одговарам јој оклевајући јер ми је она сцене туче у глави и као да стрепим да јој кажем да сам са Балкана. Ко зна шта се у мојој глави са чим спојило у том тренутку, и глупо је што се тако осећам знам, али тако је…

“How nice”, одговара она са осмехом, а мени би драго.

„What’s your name?“ питам је спонтано.

„Andreana.“

Уместо одговора насмешим јој се. То му дође у том тренутку као најкомплетнији одговор. Тај језик разумеју сви…

Стварно волем пијаце. Имају понешто заједничко, ма како мале или бучне биле, ма у ком делу света се налазиле.

 

Децембар, 2018.

 

Врата и мачке из Цариградске

Прво што сам уочила на првом сусрету са Малтом била су разноврсна и разнобојна врата, која овом острву дају посебан шарм, а и даље су ми прва асоцијација на реч: Малта. Друга слика су велике, подгојене мачке којих има свуда и које углавном жмиркају лежећи на стени, огради, аутомобилима. Оба симбола су су моје велике љубави. врата Валета3

Не могу да се сетим како сам се обрела ономад у Цариградској, када се Б. из ње иселила неколико месеци пре догађаја о којем приповедам. Пут до посла водио ме је Венизелосовом, која је паралелна Цариградској, но, некако се нађох тамо и угледах стару, прелепу кућу спремну за рушење. Обузе ме нека туга, као да је реч о мојој кући, као да сам је сама градила, као да сам у њој корене похранила. (У то време трајао је процес обнављања наше Куће у Хоргошу и била сам опседнута старим предметима и кућама, и свиме што иде уз њих.) Размишљала сам о породици/породицама које су живеле у њој, о рукама које су је градиле, о жељама утканим у сваки комад цигле, малтера, креча, прозора и… врата. Врата! Каква прелепа врата! Тек тада схватих шта ме је привукло тој кући: врата. Веома висока, преко два метра рекла бих, елегантна, двокрилна али уска, дрвена врата. Жута фарба је била поприлично уништена и једва да се наслућивала на распуклим даскама. У доњем делу била су попуњена дрветом а у горњем је било мат стакло чудесних шара и најлепши украс од кованог гвожђа, дакако, у црној боји, који је могао да представља венац цвећа, двоје у страсном пољупцу или птице у лету. Било је оно, шта је око хтело да види. Нисам могла да се одлучим на шта ме та слика подсећа али ми се моментално урезала у срце. Квака је била масивна, гвоздена, црна и слутила је на тајне. Дошло ми је да истог момента отрчим до тих врата и загрлим их као да се знамо 100 година, али ме моја неспонтаност не пусти. (Понекад  и успем да јој се отргнем, па направим најлепше моменте у свом животу, али овог пута то није био случај.)

„Б. драга, била сам у твојој бившој улици и видех једна врата на прелепој кући коју ће ускоро да сруше“, назвах Б. телефоном истог дана, али ни не стигох да јој кажем све, прекину ме:

„Желиш их?“

„О, даааа…“

„Добро, јави се комшиници Цеци, послаћу ти број, она ти је тамо надлежна за све.

„Наравно да можеш да их узмеш“, рече Цеца када смо се чуле, „али мораћеш да удомиш и две мачке из тог дворишта, јер их немамо куд.“

„Ма удомићу четири, не две!“ обећах одушевљено а у глави већ видех себе како шмирглам и фарбам та врата, и како их постављам на највећи зид дневне собе хоргошке, да ми у зимске сумраке причају о старим временима…

Мој муж је био мање одушевљен када је чуо да огромна врата треба да транспортује у Хоргош. Није му била јасна та опчињеност старим стварима, а поготову вратима, јер смо их у шупи имали подоста а једна исто тако стара недавно пренели из Параћина. У Параћин их је моја Мајка однела када смо се преселили из Хоргоша крајем 70-их. Као саставни део поменутих врата хоргошких стајале су и беле шалукатре, које је Мајка понела, како сама каже, ето онако, јер их је баба Вида дала са речима: „Можда вам устребају“. „Ето”, кажем ја Петру, „видиш да је мени све то устребало” и смејем се обазриво, јер не бих да га сад љутим, важна су ми она врата из Цариградске.

Прво смо пренели две старије мачке. Како то обично бива са тим меканим пуфнама, одмах су добиле имена. Црну женку са белом флеком на грудима, која личи на брош, прозвали смо Брошка. Повећег, младог тиграстог мачора Душко. Комшиница Цеца и виспрена Б. побринуле су се да их транспортујемо у транспортерима, како и доликује мачкама из Цариградске, док смо два слатка шарена мачета, пардон, „зелена“, како рекоше Хоргошани када су их угледали, ставили Старој Мајци у крила и сво троје их одвели у Хоргош на викенд, две седмице касније. Стару Мајку смо вратили, а мачиће оставили драгим комшијама Миладиновима у аманет, јер ионако све наше мачке живе код њих кад нисмо ту. Чим стигнемо у двориште и почнемо да уносимо ствари из кола и да се комодамо по Кући, онда се и наше и комшијске мачке преселе код нас. мачка зеленаВажно је да нам је Кућа пуна мачака и да се сви томе радујемо. И комшије и ми, а мачке посебно. Морам признати да је од четворо нових станара Куће остала дуго само „зелена“ Меги а и данас имамо њене потомке који нас жељно чекају. Комшиницу Цецу сам дуго времена имала да обавештавам о томе како су мачке, мада је то била и једна од обавезних тема на кафи са Б. тог лета. За врата нико више није питао, али сам ја била јако срећна што сам их спасила од уништавања и што сам на тај начин сачувала сећања на ону прелепу улицу и хлад под великим крошњама дрвећа. Лице те улице се вероватно изменило након рушења старе куће и грађења модерне стамбене зграде, али је ја памтим онако уснулу под крошњама старих липа у лењом летњем поподневу…

Када сам коначно преузела врата, била су огољена и тужног лица, јер су мајстори са њих скинули онај прелепи украс од кованог гвожђа и разбили мат стакло са чудним шарама. Сад их је красила само масивна гвоздена квака и године које су се јасно виделе на њима. Не мари, тешила сам се, сачувале су своју суштину и много прича, а и Хоргош им је одлично скровиште. mackeНедавно су ми се дошуњала у сан и надахнула да напишем нешто о њима, да се не заборави… Дуго сам размишљала о тајној вези између мачака и врата. Није чудно да мачке воле да спавају код врата, да воле да се протегну уз њих, онако слатко, како ниједна друга животиња то не уме или да скоче са истих и престраве те. И мачке и врата повезују људе, закључих свој унутрашњи монолог, заставши пред један божанствени тиркизни примерак у уској и стрмој улици древне Валете, док ме је Петар стрељао погледом, а ја га као каква мачка игнорисала. Онако, ноншалантно вртећи репом и жмиркајући на малтешком сунцу у стилу „Не сада – маштам“.

врата Валета

 

Децембар, 2018.

Писати

И тако се испразнити и испунити

Писати

И душу олакшати

Напојити

Писати

Заувек и непрекидно

У ходу

У сну

У плачу

И смеху

Писати

Све излити на папир

И пустити

И препустити

Нека оде

Куд год

Писати живећи

Писати умирући

Певајући

Писати упркос осмесима и подсмесима

Упркос чуђењу и запиткивању

Писати

Само писати

До вечности трајати и истрајати

Постојати

Писати

Писати.јпгписати2

Нов, 2018.

НЕДОСТАЈАЊЕ

Изгледа је константно стање

Као када се воли непрестано

И заувек непроменљиво

Као када постојиш

Недостаје

Близина драгих људи

Шоља кафе уз смејање до суза

Дуге приче уз вино и познате мирисе

Уз музику која растаче на основне боје

Недостаје мирис песка из баште

И роса августовска

И изненадни сусрет у радости

Недостајање

Као насушна потреба за неким

За нечим

Недостајање

Није никада за нечим опипљивим

Под прстима

Недостајање

Је увек за нечим усрценим

И душом обгрљеним

Ноздрвама

Осећањем

Сећањем

Недостајање је оно место

На које не идеш често

Него само када догори

До ноктију

Када стегне у грудима

Па хоће да пукне

Кад сузе нагрну

И кад се исплачеш к’о киша

Баш онако како требаDSC00126

А онда олакшан и освежен

Кренеш у ново

НЕДОСТАЈАЊЕ

Новембар, 2018.

Матине

 

Наше троипогодишње близнакиње смо одвели први пут у биоскоп. Када смо им рекли куда идемо, обасуле су нас питањима разним: Има ли тамо играчака? А пуно деце? Како то изгледа? Како се то каже на енглеском? Хоћемо ли већ једном стићи?!

Као дете сам много волела да идем са Tатом у биоскоп. У време мог најранијег детињства живели  смо у Мајданпеку, где је биоскоп редовно радио. Ишли бисмо недељом пре подне, Mама би остајала код куће да скува ручак, испече колаче и дочека нас у миришљавој кући са постављеном трпезом и неизбежним белим столњаком. Сећам се узбуђења када би ме спремала да кренем, како сам весело скакутала успут држећи Tату за руку и љубави коју сам осећала према њему, као и оне коју је он осећао према мени. Мени је мој Tата био све. И ја њему. Говорила сам да ме је Tата родио и док би ми се деца испред зграде смејала и задиркивала ме, ја бих усправно стајала сама усред њиховог смеха и била сигурна да је то истина. Моја Mајка би бурно реаговала на те подсмехе и ругања, истрчавала на улицу да ме заштити, али ја се нисам дала. Зашто и бих кад ме је Tата стварно родио? На сву срећу, у то време сам била више убеђена у своја осећања, него што би ме уздрмало мишљење других. Имала сам година колико моје девојке сада…Блог

Изабрали смо да гледамо Пепу прасе и епизоде које нисмо до сада гледали. Проверили смо трајање представе и закључили да ћемо сви издржати. Нисмо се преварили. Било је узбудљивије него што смо и могли да помислимо. И за њих две, и за нас. Највеће изненађење читаве акције била је Пепа прасе која нас је чекала испред биоскопа. Знате оне одличне костиме које глумци обуку, али ништа не причају? Ова Пепа није чак ни гроктала. Имала је своју стандардну црвену хаљиницу, круну на глави, шта је Киру посбено одушевило (јер тренутно воли само принцезе) и велики загрљај за све који се усуде да јој приђу. Било је и деце која су се плашила да се сусретну са својим омиљеним цртаним јунаком, који није на свом уобичајеном месту: у телевизору или таблету. Признајем, кад боље размислим, није свеједно. Не знам како бих се и сама понашала ономад, испред мајданпечког бископа, да ми је Пипи Дуга Чарапа истрчала раширених руку и оним враголастим кезом, или Винету дојахао на коњу званом Илчи…

Девојке су виделе Пепу још кроз прозор кола док смо тражили паркинг и почеле да циче од радости. Када смо јој пришли после неколико минута, посматрала сам пажљиво реакције наших све на свету. Уживам у тренуцима кад доживе нешто ново. Делим то узбуђење и дрхтим и сама као прут. Ваљда дете у мени ослобађа свој крик аутентичности и буни се због свог смећа којег га затрпавам деценијама. Кира је озбиљна. Држи ме чврсто за руку и прилази опрезно ћутећи. Васка се смеје и каже одушевљено: „Па она стварно постоји!“ Сузе ми замуте вид и трудим се да не заплачем. Не знам зашто бих заслинила баш у овом тренутку, али оно дете у мени држи чврсто свог тату за руку и зна да на његову подршку може да рачуна. Храбрим Киру да може да приђе Пепи са секом, да смо ми ту, да је све у реду. Да је у реду и ако то не учини. Након неколико секунди устручавања, њих две се затрче ка Пепи раширених руку и утону у њен мекани загрљај са осмесима који прекрише небо, а ја, тј. оно дете у мени се распрши у светлуцави прах који прекри целу сцену, као што би се дешавало и ономад када је ишло са Татом на матине.

 

Новембра, 2018.

Малтешка ноћ

Касно је. Већ неко време седим у соби са балконом који гледа на ово наше мало мисто (тешко да бисмо га назвали градом) и пишем. Дува јак ветар, у стану су отворени сви постојећи прозори и врата, промаја је јака, завеса са моје леве стране плеше на истој правећи пируете, витлајући до плафона. Стан је, разумљиво, „прострелан“, тј. гледа на две стране, како би ваздух што више струјао кроз њега. Скоро сви станови на Млати су такви, помислим. Спуштам поклопац на лаптопу и долазим до отворених балконских врата. Удишем пуним плућима тежак и влажан ваздух. Отварам комарник и излазим на балкон, угазивши притом у подебљи слој финог песка из Сахаре и са овог камена голог. Не размишљам о томе како ћу и сутра да се дружим са усисивачем и крпом за прашину, и како се још увек нисам излечила од хигијене живећи на овом Острву, већ затварам очи и удишем море. „У јеее, па ми живимо на мору“, сетим се као изненада… Отварам очи и поглед ми се расеје по драматичном тамном небу прошараном месечином и понеким светлим облаком, који се башкари на раскошној месечини. Никаквог звука нема. Мислим да је прошла поноћ. Мало мисто спава. Усред радне седмице је. Ма мени је „сваки дан викенд“, смешкам се сећајући се куме С. и њене опаске о животу једне заједничке другарице и мислим се како је лепо тако живети; како је дивно што ћу сутра устати без будилнка, како је лепо што је свеже и што девојке још ове седмице имају распуст и што све три уживамо у лењим јутрима. После доручка њих две с еиграју, а ја читам и пијем кафу у омиљеном кутку дневне собе, тј. собе за играње… „Једва чекам да сутра устанем и пијем кафу“, чујем Емилијине речи из једне јулске ноћи од пре 25 година и болан грч ми искриви лице. Мало ми се мути у глави, а у десној руци зноји чаша слатког белог вина. Домаћег. Адријан га је донео пре неки дан из Крајове. Одувек нам је доносио предивна румунска вина, сећам се… Пре неки дан сам га први пут срела, а до тада сам годинама испијала његове слаткасте поклоне разних боја, које је доносио кад би посећивао Београд. Сад је дошао и на Малту. Са неколико различитих боца. Одвраћам мисли од Београда и Малте и враћам их себи, лепше ми је тако. Ту и тамо израња слика једног винограда крај Кањиже, али је потискујем свесно. Рањива сам тренутно и у оваквом стању би ме успомене само пекле. Волим овакве тренутке самоће, после писања и посебног надахнућа, када сам на оној фреквенцији, која се граничи са реалношћу…или оностраношћу…како год…

Прекидам балконску ромасну са половичном месечином и својим мислима и одлазим да обиђем девојчице. Спавају окренуте једна другој, носић уз носић, као у огледалу. Близнакиње, а потпуно различите, а опет се сјајно надопоуњују играјући се – осмехујем се широко на ту слику. Волим да је посматрам свакодневно, али кришом, да не нарушим њихову игру… Љубим орошена чела, закључујем да је влага превисока, али знам да се оне одлично носе са овом климом, и излазим из собе бешумно. Остављам папуче у ходнику и боса одлазим преко сахарског песка  да се ушушкам у један широк загрљај, да потонем безбрижна…

  1. септ. 2018.

malteska noc

Август у Хоргошу

Август у Хоргошу, за разлику од јула, познат ми је од лане. Сви његови мириси, укуси, мисли и осећања, пад његових сенки на зидове у Кући и правац ветрова надворишту и наулици. Још као дете упијала сам мирис винограда у августу лежећи у љуљашци, коју су Мајка и баба Вида направиле уз помођ дебелог штрика и жутог ћебета, разапевши их између два стабла плаве шљиве, да дете дрема док моба ради. Кад сам мало порасла, трчала сам босонога по винограду и јела улепљеним рукама неопрано грожђе, шљиве и брескве, слушала из кревета звукове прохладних ноћи и весели жамор гостију надворишту до касно у ноћ, удисала мирисе пуне гајбица и корпи тек убраног воћа распоређених у дугачком ходнику, гледала у испражњено ластино гнездо у штали, све радујући се што су отишле тамо где ће им бити топло. Тако су ми каз’ли за ласте…

Август у Хоргошу сам провела и оне ’87. када смо бабу видели последњи пут, када је Кућа била кришом продата и када сам пожелела да је једаред купим назад и обрадујем Тату. Годинама сам сањала управо тај август, а много година касније, када се моја жеља испунила и Кућа била поново „моја“, сама проведох у Њој једну бесану августовску ноћ након великог Повратка себи. Од тада, сваког августа сам овде око Преображења. Добро се упознах са нарави овог месеца, која се огледа највише у свакодневном животу надворишту.  Непогрешиво знам где је лепа хладовина за јутарњу кафу, до када се може седети напољу пре подне, како мирише Кућа кад је највећа јара, а ми заклоњени шалукатрама од исте уживамо у поподневном одмору, свако на свој начин; знам у које доба дана пада сенка на  цело двориште, до када се може седети увече на трему босих ногу и голих рамена. Знам и да ће онај зрикавац испод прозора спаваће собе отићи непогрешиво пред крај месеца.

Овај август нам је започео Петровим доласком на викенд, Катиним одласком, баба Рајкиним доласком и останком до краја нашег боравка.

Често смо одлазили на Тису на пикник или на базен са термалном водом. Некада сам свакодневно ишла са овдашњом децом у каштел на хоргошки базен, поред чувеног Карасевог дворца. Сада је од каштела и поменутог дворца остало само сећање на једну лепу причу (http://www.gradsubotica.co.rs/jedno-zaboravljeno-izletiste-na-domak-subotice-i-ludi-zamak/).

тиса

Прочитах коначно Великићевог Иследника, који ме је стрпљиво чекао више од три године. Некако ми није полазило за руком да га прочитам раније, иако волим како овај Писац слаже речи. Сећам се дана када сам поменути наслов угледала у излогу једне књижаре у Кнез Михаиловој шетајући своје двомесечне бебе у дуплим колицима, са којима није било никаквих шанси да уђем у неку радњу, већ сам била задовољна и самом чињеницом да смо на ваздуху, да одемо до Калемегдана и да успут могу да ждракнем у понеки излог са књигама и ципелама. грођшеИследник ме је  тихо дозивао из излога и шапнуо време и место првог рандевуа. Обрадовала сам се угледавши нови наслов драгог Писца, јер сам са Великићем раније сарађивала, а једно чаробно вече када је гостовао у Гетеовом друштву ми је остало у сећању занавек. Неколико дана касније, у Васиној улици, стојим испред пекаре, чекам Мајку да обави куповину, кад, ето Великића. Срдачно смо се поздравили и питали за здравље. „Ја, добро, ево овако већ два месеца“, одговорим и покажем колица. „Ох, како је то лепо! Како се зову?“… Волим да тумачим симболе по сопственом нахођењу, а овај сусрет ми је био један од значајних у постпорођајном магновењу. Док сам читала Иследника, сетих се и Виа Пуле, која ме је намучила онолико, јер сам је на постдипломским у Ерфурту узела за тему једног семинарског рада, као и свих других наслова које прочитах од великог Великића и дефинитивно спознах, да је Иследних најбољи роман који скоро прочитах. Садржајан, слојевит, лавиринтан, потпуно великићки а опет, некако, другачији…сјајан!

zdravlje u tegli1Август је одлично време да се почне са неким природним ојачивачем имунитета, типа: мед-лимун-ђумбир, поред свега оног локалног у чему уживамо од почетка јула: тетка Вериној пилетини, производима месара Берењија, јајима од кока Миладинов, које и сами хранимо свакодневно остацима воћа и поврћа, као и кефиру са козјим млеком, воденом кефиру… Влажна малтешка зима долази а деца се разбољевају очас посла. Верујем да ћемо овај пут бити јачи и отпорнији.

бојана

Имали смо пуно гостију. Бојана К. је отворила сезону у августу, о чему је и сама писала (http://korzoportal.civcic.com/foto-esej-kanjiza-i-jelena/). Била нам је моја другарица из основне школе, Сандра, која живи у Канади. Нисмо се виделе барем 10 година. Сусрет је био више него емотиван и слојевит, мислила сам да ћу га оплакати на почетку, а испало је да сам се два дана састављала након поновног растанка…

sandra2Дошла нам је драга Анкица из Нова Сада, не видех је од 20…, са пуним рукама дарова и једним јерменским вином „за маму“, које смо дегустирале на трему уз разне приче и смех до суза, а све зачиниле сећањима на стара вримена.

тектка

Били су нам  ТеКтка и теча из Америке, моја сестра од ујака, коју нисмо видели, не смем ни да помињем колико, а чији долазак је Мајку посебно испунио, јер је ова њена Ката. Као и свака ТеКтка, и ова зна коју боју девојчице посебно воле…

Преображење у Хоргошу је одувек посебан догађај за оно мало српског живља. Сеоска је слава, дан када долазе гости са разних страна и када све куће миришу на колаче и грожђе. Сећам се играња у порти цркве, док се Мама и Тата друже са осталима, сећам се шарених бомбона и лицидерских срдаца на тезгама, шећерне вуне, коју никако нисам волела, и оних ушећерених црвених јабука (тетка Мара каже да су то увек биле јабуке сорте „Циганчице“), које су лепе само на око, а које не мош’ прегристи ни за живу главу… Овогодишња прослава Преображења Господњег је била скромна у сваком смислу, али неописиво лепа, као у старом филму.media-share-0-02-05-f05abfab2164f07693140d6e1b2f190807aa45e6465ef738c71d27d0062e0354-46d88711-be10-49af-b275-052611fc71ed (2) Дан је био сунчан, црква свечано украшена цвећем и грожђем, трава је мирисала на лето на измаку а ми се сликале у порти испод деда Богољубове липе, коју је он засадио када се градила црква. Исти онај Богољуб Рус, који је подигао и нашу Кућу, рођени брат моје прабабе по оцу Христине Рус, удате Јабланов. Моје девојке су биле веселе и на Литургији и на поподневном догађају „резању славског колача“, и као лептирице трчале од тезге до тезге наулици и бирале шта да купимо. На једној фотографији, коју смо послали тати, Кира пружа руке према тезги пуној слаткиша и са осмехом и искрама у очима даје предлог: „Хајде да купимо све!“ Кхм, кхм, кхм… одакле ли јој таква идеја?!

У августу се још увек може равно из кревета на „кибиц фенстер“ да се мало продивани са бабама на шоруkibicpendzer1

и да се мала надворишту у било које доба поподнева.пејнтинг

Био је и по који кишни дан, али смо га окитиле шареним чизмицама и необичним шеширима.киша

Пошто нисмо ту кад је време сетве, немамо много тога у башти ни кад дође тренутак за жетву, али нам Небо подари плодове којима није потребно много неге, који живе и од нашег радовања и љубави.

лешник великиц  ђалфија рузмарин

За све остало ту су комшијске баште и Комшије широких руку које нас снабдевају шаргарепом, кромпиром, луком, купинама, цвећем…

Ни у августу се није пропуштало тиховање на трему, ретке вечери са гостима уз вино са песка и свеће, шетња селом под звезданим небом у ситне сате.

Од радова надворишту било је сређивање дрва за бајковиту хоргошку зиму.

дрва

Сваког 30. августа сетим се Саве Шумановића и његове љубави према родном Шиду коју је уткао у своје слике…

Неки су добили и разгледницу и рекли да би ишли кући. „Кући?“ питала сам изненађено. „Кући, на Мајту, код тате и Џејмија и Јуизе, и бата Дјоје и Које…“, рекоше девојке… Да, кућа је увек тамо где су они које волеш и који ти се радују, а ми их имамо на више страна, благо нама!

недостајање1 недостајање2

Недеља

Недељом сам ретко сама. Недељом једва да седим на великом белом кревету, заваљена у прегршт начичканих јастучића и читам. Мало читам, мало затварам очи и покушавам да ухватим тренутак. Покушавам да зауставим време на кратко, јер ми се чини да ћу умрети од милине, која је и око мене и у мени. Иако је крај августа, свеже је и нема сунца. Из трпезарије допире мирис босиљка, убраног јуче у тетка Мариној башти, мирис песка из дворишта и мирис ове Куће, који ми храни и лечи душу. Радио се једва чује у кухињи: „Где сте ноћи где сте дани, и воћњаци процветани? Где сте моји кочијаши, где сте ђерми и салаши?“… Сетих се свог Оца и његове љубави према свему овоме овде…

Волим баш овакву недељу, мирну и тиху, када неко време могу да седим сама у својој Кући и удишем је. На тренутак нисам сигурна јесам ли ја у Њој или је Она у мени… Истовремено не могу да дочекам да чујем познату шкрипу капије, бат четири ножица уз пратњу два гласића, која ме још са улице узбудљиво дозивају, хрлећи ми у загрљај, да што пре испричају како је било у шетњи по селу.

недеља2