Kuća u Horgošu, koja je pripadala Bogoljubu Rusu, rođenom bratu moje prabake Hristine Rus, udate Jablanov, bila je i ostala za mene najlepše mesto na svetu u svakom smislu. Rusovi su sa velikim brojem srpskih porodica 1924. godine optirali u Kraljevinu SHS, ostavivši svoj dom i plodne oranice u Deski, u južnoj Mađarskoj, u kojoj su njihovi preci vekovima živeli. Bogoljub je ovu Kuću sagradio 1926. godine. Dve kuće dalje, u istoj ulici, živela je baba Hristina sa suprugom Gavrom Jablanov, iz mađarskog Siriga, i njihovo šestoro dece: tri sina i tri kćeri. Jedan od trojice sinova bio je moj deda Aksentije. U toj kući se 1945. godine rodio moj otac Emilijan. Mnogo godina kasnije Hristininu kuću nastanjuju Bogoljubovi naslednici a Bogoljubovu Hristinini. Mi, njihovi potomci, s puno ljubavi, zahvalnosti i poštovanja nastavljamo naše živote na mestu koje je za njih bilo simbol vekovima čekane i dočekane slobode. Brižljivo negujemo uspomene i molitveno ih se sećamo…
Moje detinjstvo je prožeto sećanjima iz te Kuće i njene široke avlije, mirisom štale, koja je bila sastavni deo Kuće, i mirisom jabuka „Cigančica“. Malih, tamno crvenih, mirišljavih. Moj pokojni otac je voleo tu Kuću kao ništa drugo na svetu, što sam osećala još kao dete, ali sam mnogo godina kasnije to i shvatila. Imala sam 14 godina kada su je prodali, a u meni se rodila jedna od najvećih životnih želja: da je vratim. Godinama sam sanjala i maštala o Njoj, svaku pročitanu priču sam smeštala u Nju, svaku prigodnu pesmu Njome uokvirila, maštala i iščekivala momenat kada ćemo se ponovo spojiti.
Nakon 20 godina čekanja i maštanja Kuća je bila ponovo u mojim rukama, te krenuh da je obnavljam svim srcem. Obnavljajući Nju, obnovih sebe, ostvarih jedan od svojih životnih snova i sagardih svoj čarobni svet u kojem se najlepše osećam, najlepše sanjam, najlepše pišem. Na tom mestu sam prava ja, tu dočekujem prijatelje sa raznih strana, radujem se i veselim životu sa komšijama i rođacima, udišem miris štala u ponoć i brojim zvezde, koje su mi tada najbliže. U toj Kući bez ustezanja pevam, plačem i maštam, oslobađam svoju dušu.
Presrećna sam, jer moj muž i moja deca dele ljubav i radost prema ovom mestu koje je vanvremensko, nadmaterijalno, jednom rečju: čista metafizika.