Дугачак ходник је био празан, без иједног комада намештаја. Лево од улаза била су три велика прозора, на поду испод њих увек гајбице и корпе са сезонским воћем, и песак из винограда. Онај бели, најфинији. Мирис јабука, које је баба Вида звала „Циганчице“, остао ми је заувек у ноздрвама и данас када чујем реч „јабука“ појави се ниоткуда. Нисам их јела више од три деценије. Не знам ни да ли још увек постоје.
Мала соба у којој смо увек спавали била је на крају тог дугачког ходника. Имала је два прозора: источни, који је гледао „надвориште“ и јужни, који је гледао „наулицу“. Овај други имао је беле шалукатре које ће моја Мајка приликом селидбе понети за Параћин из непознатог разлога, а ја их вратити 35 година касније с јасним разлогом: да се намонтирају поново. Лево од врата била је браон каљева пећ, поред ње, а испод источног прозора један кревет, испод другог прозора други кревет, десно од врат креденац резеде боје и четвртасти високи сто са доњом полицом. На столу је стајао бокал са водом, прекривен шустиклом, и чаше, ако ноћу будемо жедни. Слична композиција стоји на фрижидеру у трпезарији док ово пишем. Ја сам спавала у кревету испод прозора доулице. Чело ногу била је велика икона Св. Тројства: Отац, Син и Свети Дух, представљен као голуб. Пре него угасе светло и заврше своје разговоре Мајка и баба Вида, могла сам да посматрам ту огромну слику упечатљивих боја. Отац је имао дугу седу браду и дугу седу косу и уливао ми је поверење. Син ми је био такође драг, али сам Oца увек некакао више волела. Исту такву икону ћу купити много година касније у једној старетинарници у Кањижи, једва је углавити у гепек и причати са њом на путу до Хоргоша. Сита сам се исплакала том приликом и не знам како сам се уопште довезла до куће. Ридала сам наглас, исповедајући Оцу са седом косом и брадом све што ми је тада лежало на души…
У тој соби била је и мала икона Св. Николе коју је баба Вида имала као успомену на своју породицу и девојачку славу. Сећам је се као кроз маглу. Мајка каже да је ту била и Св. Луција, која је остала када су се баба Вида и деда Сава вратили из избеглиштва у Србији (гле чуда, избеглице су били у Параћину, где сам живела много година касније), а за то време у њиховој кући била је смештена нека мађарска породица, такође избеглице, па је баби било жао да баци слику светитељке, ма чије вере била. Мајка каже и да је баби било много жалије то што су јој Кућу прекречили у зелено, те ју је једва вратила у бело. Ја се тих прича не сећам. Сећам се иконе Св. Јована из велике свечарске собе. Собе у којој се славила крсна слава откако је кућа направљена, 1926. године. Та танана фигура са исто тако танушним крстом била ми је увек лепа, али и некако превише крхка, па ми није деловала моћно као онај Отац. Моје представе о Богу дуго година су се заснивале на тим првим иконама које сам као дете гледала и упијала. Једва сам их заменила неким другим представама, а касније спознајама. Сећам се и танких књижица о духовном животу које је баба-тека Јудита из Новог Кнежевца дала мојој Мајци крајем 70-их са напоменом да се баш не хвали истима наоколо. Чувам их као највеће благо. Не хвалим се истима ни дан-данас.
Даклем, Св. Јован се у овој Кући није славио више од 35 година. Кад сам правно постала власница Куће, прихватила сам и славу, јер је то било прво шта ми је пало на памет кад сам узела кључ у руку. Исто тако нисам могла да дозволим да се Св. Јован не слави у мом окружењу, а то је и Мајкина девојачка слава и буди ми успомене из Поморавља, где су моја три ујака славила и имала другачије иконе и другачије обичаје. Славила сам у спомен свих оних који су у овој Кући славили и поштовали Св. Јована, у спомен свих мојих успомена из детињства, посебно мог Оца који је ову кућу волео више него иједну другу, шта ћу схватити много година после његове смрти.
Ове године (2018) сам први пут у Хоргошу на дан Св. Јована. Радосна и плачљива, ганута до дна свог бића, а опет полетна као девојчица. Са својим сам ћеркама, које су заљубљене у ову Кућу и њен дух, иако то од њих никада не бих очекивала нити их оптерећивала најинтимнијим сновима, и Мајком, која такође носи сећање на баба Виду која се сад радује што ће свечарска соба да буде пуна као ономад, и што ћемо помињати све њих живе у Господу а наизглед мртве. Стиже и кума из Београда. Као у оној песми…
Св. Јоване Крститељу помјани све уснуле у Господу, нека им опрости све, а нас живе охрабри да знамо шта радимо. Амин!
