Juli u Horgošu

Oduvek maštam o tome da  celo leto provedem u Horgošu. Dok sam onih godina posmatrala kako majstori rade na obnavljanju naše Kuće ciglu po cilgu, ili što bi rekao naš izvođač radova „ciglju po ciglju“, videla sam je završenu i sebe kako trčkaram po travnjaku sa poslužavnikom u rukama, kako dočekujem goste u svom letnjikovcu u palićkom stilu, kako sedim na tremu „šarom loze zasenčenim“, kako sedim i pišem svoja najlepša sećanja. Bilo je potrebno dosta godina dok ne doćoh u taj ostvareni san.

Ovogodišnji „odmor“ mi je počeo krajem juna kada smo sleteli na beogradski aerodrom. Tri dana smo ostali u tom gradu koji oboje mnogo volimo, u kojem su nam se rodile devojčice, koji je za mene oduvek bio i ostao simbol slobode, širine i uvek novog. Duh tog grada živi u meni i uvek se pojavi kad kročim na njegov asfalt. Spoznah ga jednog davnog maglovitog novembarskog popodneva, kada sam kao paraćinska gimnazijalka prošetala Knez Mihajlovom od autobusa do Narodnog pozorišta, gde sam sa svojim drugaricama iz odeljenja, zahvaljujući inicijativi naše Razredne, gledala operu Aidu, očarana kao nikada pre.

Posle Beograda, usledila su tri dana u Paraćinu, gde smo posetili moje najbliže i najdraže. Uspela sam i da malo prošetam po gradu u kojem sam završila osnovnu i srednju školu, da sretnem neke stare prijatelje iz tih dana, uprkos svakodnevnoj kiši i prohladnom vremenu. Mnoge druge dugočekane susrete ostavih za drugi put.

Početkom jula stigli smo u Horgoš. Moje malo carstvo, čije mirise, boje i dodire nosim sa sobom u srcu, duši, nozdrvama, kosi, pod prstima, tabanima… („Naš vam salaš dođe kao grofovija…“)

Iz Paraćina je sa nama krenula Kata, tetkina prva ljubav, sa kojom sam ranije provodila dosta vremena, a sa kojom se u poslednje tri jedva sretoh. Predstojeći dani smešili su se kao naše vreme za nadoknadu svega propuštenog. Petar se vratio na Maltu, spokojan da ćemo se nas četiri lepo družiti i uživati, mi ostale sa istim ubeđenjem. Dani su bili ispunjeni uglavnom igranjem, pesmom, čardašom, sređivanjem Kuće,  šetnjama i vožnjom biciklova.

   

Večeri smo provodile na tremu, samo Kata i ja kao nekada, ona sa telefonom u ruci, ja sa čašom lokalnog vina zagledana u zvezde. Uglavnom smo ćutale, svaka u svojim mislima, uz obaveznu svećicu. „Tetka, baš je lepo u ovom tvom Horgošu“, reče ona jedne večeri iznenada, kao da me ohrabruje za dalje neimarske poduhvate, kao da mi oprašta sve one dane koje sam provodila ovde, a ne sa njom u Paraćinu. Bilo mi je drago da to čujem, iako nemam potrebu za tim, jer je ovde savršeno, upravo onako, kao treba da bude. Ponekad smo i pričale: o prošlosti, našim precima koji su živeli u ovoj Kući, o nekim radostima i tugama aktuelnim, o Malti, o životu „tamo u tuđini“, o budućnosti, o našem odnosu, o bliznakinjama, a najviše smo ćutale zajedno, odćutavši tako svako vreme pred spavanje, kada sve utihne a mirisi i zvuci jula se razbaškare po šoru. Imale smo i jednog poprilično glasnog zrikavca tik uz ulazna vrata, pa je ugođaj bio potpun.

Neizbežni građevinski radovi na ogradi i nadvorištu krenuli su sredinom jula, i kako to obično biva, potrajali duže nego što smo planirali i majstori i ja, „Gospođa gazdarica“, kako su me zvali. („Gazdarice Lelo“ me zove, inače, samo komšija Velja, jer zna da na to prevrćem očima, ali mu uvek oprostim, jer se posle toga svi prisutni slatko nasmeju – i, eto sada, majstori.) Iako je sve trajalo i ponekad bivalo jaaako naporno, radovao me je proces nastajanja ograde, koja na to čeka preko 40 godina (prethodn je postavio Tata davnih 70ih), sitne popravke po dvorištu i postavljanje temelja letnjikovcu, dakako, u palićkom stilu. Već ga vidim u ružama i ladoležu, sa sve belom prućanom garniturom sa jastucima na ružice i heklanim ostolnjakom baba Ruže iz Srema. Za sada je tu samo jedna ravna betonska ploča, na kojoj pijem jutarnju kafu i na kojoj večeramo, a sa koje, kao sa osmatračnice, posmatram okolinu i planiram di ću koje drvo da posadim: ovde dve breze, ovde dud, ovde tuje, lavanda…tamo vinograd… Rezultat je odličan. Hvala, majstori, živi bili, vidimo se dogodine!

Juli je bio zgodan i da se uz Katinu pomoć operu lutke iz detinjstva, stare mnooogo godina. Dobijala sam ih uglavnom od Tate, kada bi se vraćao sa službenog puta. Mnogo sam se radovala tom malom ritualu koji je počinjao kada se vrata otključaju, a ja u krevetu uveliko, tome bi usledili mamini ubrzani koraci niz hodnik, a kad bi zastala kod ulaznih vrata, ja bih skakala iz kreveta i bosonoga trčala da se tati bacim u zagrljaj najčvršći na svetu (ili što bi Kira rekla: „do 605“). Čini mi se da oduvek gajim te susrete u svom sećanju, da ih uvek osvežim kada osetim radost mojih devojčica kada im se tata vrati odnekud. Pomenuti ritual se završavao scenom kada me Tata pospanu nosi u krevet, a ja u rukama čvrsto držim novu lutku i tonem bezbrižna… Godinama su te lutke menjale mesto boravka: Majdanpek, Horgoš, Novi Kneževac, Paraćin, Beograd, da bi se ponovo našle u Horgošu. Otvorila sam ogromnu kartonsku kutiju, a miris koji me je zapahnuo podsećao je na mnogo toga, a ponajviše na miris selidbe i – Tatu. Vadila sam jednu po jednu lutku, svaku pozdravila imenom datim još onda, skidala požutele i zubom vremena oštećene haljinice i cipelice, i potapala ih u toplu vodu. Svaku lutku smo pažljivo okupale i ostavile da se suši na julskom suncu. Nakon dva dana, sve je bilo suvo i spremno da se ponovo složi. Setih se svake haljinice i vlasnice joj, ali ne i baš svakog para pripadajućih cipelica. No, na kraju je sve ispalo dobro, a i neke kose su zadržale mirise onih godina. Moje devojke su se danima igrale tim lutkama, a ja nemo posmatrala kako otpadaju ruke i glave sa tih mojih starih drugarica i kako se svako tolko poneka cipelica zakotrlja ispod kreveta…

Katin hobi je šminkanje, pa sam rado bila model, iako je rezultat mogla da vidi samo julska pomračina. Sasvim dovoljno.

Frizure su se isprobavale uglavnom na malim devojkama.

Časovi su se držali redovno, retko kada pravim pauzu od istih. Pomalo se i pisalo.

U Horgošu volim da čitam. Obično popodne, kad se posle ručka malo spustim u bele načičkane jastuke da predahnem, i uveče, pre nego zaspim, pa tako neretko i osvanem. Uvek brižljivo izaberem u koje štivo ću utonuti i skoro svaku priču smeštam u ovu Kuću, uz manje ili veće korekcije. Ovog jula su to četiri naslova: Draganovićevo Sentimentalno vaspitanje, koje sam nedavno donela iz Paraćina, i koje pročitah u prva dva-tri dana. Volim da čitam ono šta napišu ljudi koje poznajem i volim. Acina sva pisanija volim oduvek, podsećaju me na neke lepe dane, na neke teške dane, na sve prošle dane i posebnu setu u grudima. Tu su i dve Jelene i jedna Noć: nešto za popodne, nešto za noć a nešto da se nosa svuda sa sobom („vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu knjigu, čitala po podne, u kosi joj bilo zapreteno leto, žutilo sunca…“). Kratka priča je moje omiljeno štivo, ali volim i romane. Zapravo, čitam rado sve. Ono šta čitam u Horgošu, ima posebnu boju i po tome se i pamti. Sve četiri čarolije idu na Maltu da ih prospem po kamenu golom, odlučih.

U julu smo često imali goste. Divne ljude koji su došli da nas vide i podele sa nama svoje velike radosti i one manje radosti, i provedu sa nama svoje nedelje i utorke. Danima posle tih susreta sabirah utiske, pisah u mislima duga pisma zahvalnosti, ponavljajući koliko su upravo takvi susreti važni, i koliko sam zahvalna na njima. Naša deca učestvuju u svemu tome na svoj način. Uvek im kažem poimenice ko dolazi a one pitaju da li će se ta imena igrati sa njima. Kažem da hoće, jer znam da ćemo se u jednom trenutku svi naći na podu međ igračkama, ili nadvorištu sa loptama, plastelinom, šerpicama u pesku. „Samo negovani odnosi ljubavi vrede u ovom životu“, ponavljam reči Primavere iz jednog skorašnjeg dopisivanja u kasnu julsku noć.

U julu smo i sami bili česti gosti u komšiluku, jeli divne specijalitete iz Hariš-kuhinje i najlepši kolač na svetu sa šljivama tek ubranim predkućom

U Horgošu kupujem svakog petka kozje mleko po koje odem sabajle bicilom, uživam u zelenilu našeg lepog sela i jedva osetnoj svežini jula, koja tek povremeno dodirne gola ramena i potiljak, dok pedalam sa osmehom oko glave, luda od miline julske.

I pored dosta obaveza oko majstora i kućnih poslova, jutarnja kafa sa komšinicom Olgicom u debeloj hladovini njenog dvorišta, tik uz našu Kuću, neprocenljiv je događaj, koji se ne propušta, zbog kojeg vredi ustati pre sata. Za njim neizmerno čeznem sa prvim prijatnim jutrima na Malti, već negde u martu, a sa setom ga se setim uz prvu jutarnju kafu koju popijem sama po povratku iz mog carstva, već krajem septembra. Kao i uz svaku narednu, sve dok ne zazimi.

Stigla je i prva teglica ovogodišnjeg pekmeza od šljiva, još vruća. Komšinica Tinde je izgleda počela sa zimnicom međ prvima u našem sokaku… Videćemo još.

U julu smo posetile Palić i Suboticu, moja omiljena mesta još iz detinjstva, a čarolija koju osećam dok sam tamo ne nestaje ni dan-danas. Još se produbljuje svakim novim odlaskom, prožima sa najneverovatnijim sećanjima i mislima. Bezbrižna šetnja Suboticom i razgledanje prelepih zgrada me je oduvek ispunjavalo posebnom milinom i nadahnjivalo do neba, a romantika Palića inspirisala da napišem rečenice koje su se posle utkale u neke priče.

Juli je vreme kad se ode na kupanje u Tisi, no, ove godine nije bila onako tiski zelena jer su padale kiše, mada je imala isti miris i istu zavodljivost kao i uvek. Tisa je Tisa, i tu nema pogovora. Devojke su uživale u bazenu sa termalnom vodom i debeloj ladovini kampa na obali, sada već „naše omiljene reke”.

I ovog jula slušao se Balašević do daske, sve dok „juli nije spalio seno“ i dok Kata nije počela da pevuši Dnevnik starog momka po redu i da u pauzama između dve pesme gunđa u poluglasu: „Što me ova žena sad zarazi Balaševićem!“. Setih se jednog boravka u Majdanpeku kod sestre Cane, starije nekoliko godina, kada sam slušala hevi metal, a ona Kemala Montena i išla mi najstrašnije na živce tom muzikom. Nije prošlo mnogo te je dočekala da joj donesem na dar CD tog istog Montena, da ga zajedno slušamo. Sećam se njenog vragolastog osmeha i zadirkivanja na temu: „Samo sam te čekala!“

Juli mi je zaista bio dugačak i slojevit, baš kakav i treba da bude. Kata je otišla sa prvim zracima avgustovskog sunca, a Petar došao na nekoliko dana.  Onda je on otišao, a došla nam je baba „Jajka“. Dnevni ritam je drugačiji i sad je onaj period kad sama odćutim vreme pred spavanje na tremu, kad je nebo moja ikona za večernju molitvu, i kada mi, lepo, dođe – da mrem od miline.