Врата и мачке из Цариградске

Прво што сам уочила на првом сусрету са Малтом била су разноврсна и разнобојна врата, која овом острву дају посебан шарм, а и даље су ми прва асоцијација на реч: Малта. Друга слика су велике, подгојене мачке којих има свуда и које углавном жмиркају лежећи на стени, огради, аутомобилима. Оба симбола су су моје велике љубави.

Не могу да се сетим како сам се обрела ономад у Цариградској, када се Б. из ње иселила неколико месеци пре догађаја о којем приповедам. Пут до посла водио ме је Венизелосовом, која је паралелна Цариградској, но, некако се нађох тамо и угледах стару, прелепу кућу спремну за рушење. Обузе ме нека туга, као да је реч о мојој кући, као да сам је сама градила, као да сам у њој корене похранила. (У то време трајао је процес обнављања наше Куће у Хоргошу и била сам опседнута старим предметима и кућама, и свиме што иде уз њих.) Размишљала сам о породици/породицама које су живеле у њој, о рукама које су је градиле, о жељама утканим у сваки комад цигле, малтера, креча, прозора и… врата. Врата! Каква прелепа врата! Тек тада схватих шта ме је привукло тој кући: врата. Веома висока, преко два метра рекла бих, елегантна, двокрилна али уска, дрвена врата. Жута фарба је била поприлично уништена и једва да се наслућивала на распуклим даскама. У доњем делу била су попуњена дрветом а у горњем је било мат стакло чудесних шара и најлепши украс од кованог гвожђа, дакако, у црној боји, који је могао да представља венац цвећа, двоје у страсном пољупцу или птице у лету. Било је оно, шта је око хтело да види. Нисам могла да се одлучим на шта ме та слика подсећа али ми се моментално урезала у срце. Квака је била масивна, гвоздена, црна и слутила је на тајне. Дошло ми је да истог момента отрчим до тих врата и загрлим их као да се знамо 100 година, али ме моја неспонтаност не пусти. (Понекад  и успем да јој се отргнем, па направим најлепше моменте у свом животу, али овог пута то није био случај.)

„Б. драга, била сам у твојој бившој улици и видех једна врата на прелепој кући коју ће ускоро да сруше“, назвах Б. телефоном истог дана, али ни не стигох да јој кажем све, прекину ме:

„Желиш их?“

„О, даааа…“

„Добро, јави се комшиници Цеци, послаћу ти број, она ти је тамо надлежна за све.

„Наравно да можеш да их узмеш“, рече Цеца када смо се чуле, „али мораћеш да удомиш и две мачке из тог дворишта, јер их немамо куд.“

„Ма удомићу четири, не две!“ обећах одушевљено а у глави већ видех себе како шмирглам и фарбам та врата, и како их постављам на највећи зид дневне собе хоргошке, да ми у зимске сумраке причају о старим временима…

Мој муж је био мање одушевљен када је чуо да огромна врата треба да транспортује у Хоргош. Није му била јасна та опчињеност старим стварима, а поготову вратима, јер смо их у шупи имали подоста а једна исто тако стара недавно пренели из Параћина. У Параћин их је моја Мајка однела када смо се преселили из Хоргоша крајем 70-их. Као саставни део поменутих врата хоргошких стајале су и беле шалукатре, које је Мајка понела, како сама каже, ето онако, јер их је баба Вида дала са речима: „Можда вам устребају“. „Ето”, кажем ја Петру, „видиш да је мени све то устребало” и смејем се обазриво, јер не бих да га сад љутим, важна су ми она врата из Цариградске.

Прво смо пренели две старије мачке. Како то обично бива са тим меканим пуфнама, одмах су добиле имена. Црну женку са белом флеком на грудима, која личи на брош, прозвали смо Брошка. Повећег, младог тиграстог мачора Душко. Комшиница Цеца и виспрена Б. побринуле су се да их транспортујемо у транспортерима, како и доликује мачкама из Цариградске, док смо два слатка шарена мачета, пардон, „зелена“, како рекоше Хоргошани када су их угледали, ставили Старој Мајци у крила и сво троје их одвели у Хоргош на викенд, две седмице касније. Стару Мајку смо вратили, а мачиће оставили драгим комшијама Миладиновима у аманет, јер ионако све наше мачке живе код њих кад нисмо ту. Чим стигнемо у двориште и почнемо да уносимо ствари из кола и да се комодамо по Кући, онда се и наше и комшијске мачке преселе код нас. Важно је да нам је Кућа пуна мачака и да се сви томе радујемо. И комшије и ми, а мачке посебно. Морам признати да је од четворо нових станара Куће остала дуго само „зелена“ Меги а и данас имамо њене потомке који нас жељно чекају. Комшиницу Цецу сам дуго времена имала да обавештавам о томе како су мачке, мада је то била и једна од обавезних тема на кафи са Б. тог лета. За врата нико више није питао, али сам ја била јако срећна што сам их спасила од уништавања и што сам на тај начин сачувала сећања на ону прелепу улицу и хлад под великим крошњама дрвећа. Лице те улице се вероватно изменило након рушења старе куће и грађења модерне стамбене зграде, али је ја памтим онако уснулу под крошњама старих липа у лењом летњем поподневу…

Када сам коначно преузела врата, била су огољена и тужног лица, јер су мајстори са њих скинули онај прелепи украс од кованог гвожђа и разбили мат стакло са чудним шарама. Сад их је красила само масивна гвоздена квака и године које су се јасно виделе на њима. Не мари, тешила сам се, сачувале су своју суштину и много прича, а и Хоргош им је одлично скровиште. Недавно су ми се дошуњала у сан и надахнула да напишем нешто о њима, да се не заборави… Дуго сам размишљала о тајној вези између мачака и врата. Није чудно да мачке воле да спавају код врата, да воле да се протегну уз њих, онако слатко, како ниједна друга животиња то не уме или да скоче са истих и престраве те. И мачке и врата повезују људе, закључих свој унутрашњи монолог, заставши пред један божанствени тиркизни примерак у уској и стрмој улици древне Валете, док ме је Петар стрељао погледом, а ја га као каква мачка игнорисала. Онако, ноншалантно вртећи репом и жмиркајући на малтешком сунцу у стилу „Не сада – маштам“.

Децембар, 2018.